Nobody needs to know

[29] Nestao.

~ Dvadeset i deveto poglavlje - Nestao. ~

Čim sam izašla iz sobe, sa torbom preko ramena, noge su mi se same zaputile ka vratima njegove sobe. Blago sam ih odškrinula i našla isti prizor kao I u poslednjih 3 dana. Namešten krevet, njegova dukserica bačena na njega, cela soba sredjena, sem patika koje stoje na tepihu onako kako ih je on onaj dan izuo.

Ništa se nije ni pomerilo od kad je ono popodne pre meča otišao odavde.

Od tad je prošlo tri dana.

Tri dana nisam spavala, čekajući ga, da dodje kući. U bilo kom stanju. Da je pijan, pretučen, nadrogiran.. Bilo šta. Samo da dodje.

Poslednja tri dana imam osećaj kao da mi je život prazan. Potpuno prazan.

Nema njegovog iritiranja, izlizanih fora i našeg prepucavanja I konstantnog prepiranja, svadjanja. Da. Da i to mi nedostaje. O poljupcima i dodirama ne želim ni da pričam.

Uzdahnem te zatvorim njegova vrata i sidjem dole.

Vidim tatu i Valentinu u stvarno dobrom raspoloženju. Sedeli su za kuhinjskim stolom I pili kafu dok su ćaskal sa osmesima na licu. Ne znam kako su mogli da budu ovoliko opušteni oko ove situacije, ali valjda su navikli. I ranije se dešavalo da tako ode negde I nikom se ne javi. Možda se ni ja ne bih toliko brinula da nismo postali toliko bliski, I da se ono nije desilo u klubu.

Prisilim osmeh na lice i pridjem im oboma i zagrlim ih, a onda na brzaka strpam užinu u torbu i izjurim iz kuće, da bih što pre mogla da zbacim ovaj osmeh.

Ispred me već čeka Filip, koji me pozdravi primanjem u njegov medvedji zagrljaj. Duboko uzdahnem a on spusti glavu u predeo izmedju mog vrata i ramena. Osetim toplinu kako s njegovog tela prelazi na moje I greje me, kao I njegov vreo dah I majušni poljubac koji mi ostavi na vratu.

"Danas?" - prošaputa on uz moj vrat.

Odmahnem glavom i on me samo jače stegne. - "Ne brini ništa. On je velika propalica. Stalno ovo radi. Vratiće se uskoro."

Klimnem glavom bez reči i udjemo u auto, te ga Filip pokrene i krenemo ka školi.

Filip ne zna baš sve, ali normalno da nisam ni mogla da mu kažem. No, opet, imala sam veliku potrebu da mu kažem bar deo toga šta se desilo i evo kako zvuči taj deo:

Zna da je bila neka ucena u pitanju i da je Uroš onako prebio njegovog prijatelja zbog mene. Ili bar da se ja osećam krivom zbog toga. Takodje zna da je posle te večeri nestao, i da smo mi u poslednje vreme postali mnogo bliži, a da se naš brat-sestra odnos mnogo poboljšao i da sam zato zabrinuta za njega.

A iako on to nije želeo meni da prizna da me ne bi još više uznemiravao, videlo se da je i Filip uznemiren. Ni njemu nije sve bilo jasno. Ranije se dešavalo se da tako samo pobegne, ali uvek bi Filipu rekao gde ide, ako već nije bio kod njega ili sa njim..

Pošto smo se parkirali na školskom parkingu, izašli smo iz kola i Filip je prešao na moju stranu, hvatajući me za ruku i prepletajući nam prste.

"Spremna za još jedan dan u paklu?"

~*~*~*~*~*~*~*~*~*~

Izlazimo iz škole, dok mi Filip priča kako će da me pokupi posle treninga da idemo u bioskop da gledamo neki novi film.