Od malena je bila sama i napuštena.U osnovnoj školi se ništa nije promenilo.Postalo je još gore.Postalo je još gore.Postalo je nepodnošljivo.Svi su je zadirkivali zbog čudnog prezimena.Odbacivali su je svi.Mislila je da ima prijatelje,ali to nisu bili prijatelji.Počela je da trenira džudo i bila je veoma uspešna.Trenirala je sa drugaricom iz odeljenja koja ju je najviše malterirala.Šta god Marija uradila loše ona bi bila tu i videla i svima ispričala.Odvlačila je sve od nje.Marija nije imala nikoga.Nije imala kome da se obrati.Ćutela je i trpela.U trećem razredu je došla nova učenica u odeljenje.I ona je bila drugačija,čudna.Marija se sprijateljila sa njom,ali ju je i ta devojčica ostavila zbog Dajane,devojčice koja je sve što je mogla otimala od Marije.Opet je ostala sama.Smejela se,ali je iznutra plakala.Mrzela je školu.Mrzela je mesto u kom živi.Nije bilo lakše ni kad bi se vratila kući.Sačekala bi je svadja.Njen otac i majka su se svakodnevno svadjali.Drali jedno na drugo.Tako je bilo od uvek.Tata joj je voleo piće i voleo je da popije.Nije imao posao.Samo joj je majka radila.Nekad bi njen otac prebio njenu mamu.Seća se.Bila je jako mala,imala je možda 5 godina kada je sedela u sobi sa bratom i plakala.Dok su se njeni roditelji u susednoj sobi svadjali.Vikali,drali se jedno na drugo.Na kraju je njen tata počeo da udara njenu mamu.Mama joj je vrištala,a ona je sve to slušala.Od jednom mama joj je ušla u sobu i zagrlila nju i njenog brata i molila njenog oca da prestane da je bije,ali on ju je uhvatio za kosu i izbacio je iz sobe.Nije se to dešavalo često,ali kada bi se desilo,Marija se osećala bezpomoćno i nije znala šta da radi.
