I ako je imala samo 9 godina počela je da mrzi sebe.Da mrzi svoj život i sve što joj se dešava.Nije volela odraz u ogledalu.Nije volela svoju kosu,svoje telo,nije volela sebe.Krivila je sebe za sve što bi se događalo.Često bi išla u krevet uplakana.Volela je da priča sa drugima i da se druži.Ali više nije imala sa kime da priča.Svi su je ostavili.Od malena je bila označena kao nepoželjna.Pokušala je da se odupre svemu tome,ali nije joj išlo.Bila je željna pažnje.Bila je željna nečije ljubavi.Često je razmisljala kako bi bilo bolje da nije postojala i da je nema.Niko je nikada nije slušao,obraćao pažnju.Tad je sve počelo.Njena majka nije imala vremena za nju.Ni njen tata nije imao vremena.Njen otac jako dobro radi matematiku i često joj je pokazivao,ali kada ona nešto ne bi znala on bi se drao i urla na nju i govorio bi joj kako je glupa i kako može da ne razume proste zadatke,ali ona je bila previše uplašena.Uplašena da ne pogreši i da se on opet ne izdere na nju.Kad bi počela da plače jer nije znala on bi se drao još više.Gde god da bi otišla neko bi se drao na nju.Nikome nije pričala kako se oseća,vremenom je prestala i da priča sa ostalim osobama.Svi su je mrzeli.Niko je nije voleo.Kad je imala 8 godina trčela je po školskom dvorištu i sudarila se sa drugaricom.Toliko jako je udarila glavu da je pala i onesvestila se.Učiteljica to nije videla.Sve je bilo crno i nije čula ništa.Vratio joj se vid tek kad joj je neki dečko digao noge u vazduh,jedva se vratila sebi.Okrenula se i videla njenu učiteljicu kako priča sa onom devojčicom koju je samo bolela glava.Počela je da plače.Nije mogla da stane.Ogulila je koleno pri padu i bolela ju je jako glava,ali ni koleno,ni glava je nisu boleli toliko jako kao duša,jer učiteljicu nije bilo ni briga šta se desilo.Deca su je tešila i tek posle 15min se vratila sebi.
