Frajer

4.

Ujutru sam se jedva probudio. Imao sam utisak da mi se glava cepi na dva dela. Stao sam ispred ogledala u kupatilu. Lice mi je bilo puno nepravilnih crvenih crta. Po čelu, vratu, a najviše na desnom obrazu jer na toj strani spavam.

Zagledao sam se u svoje natečene, crvene oči tražeći tragove svog lika. Prošao sam prstima po kosi ne bih li je malo očešljao kad mi je ruka zakačila nešto žuto i lepljivo. Trebalo mi je nekoliko sekundi da se setim Markovićevog bljuvanja. Pustio sam vodu u lavabou i stavio glavu pod mlaz hladne vode. Ovo će mi pomoći da se otreznim.

Dvoumio sam se da li da odem u školu ili ne. Nisu mi se igrale igrice na kompu. Na fejsu nije bila neka interesantna ekipa za čet, a nije mi se ni ostajalo kod kuće. Odlučio sam da danas budem uzoran gimnazijalac koji će čak otići na prvi čas. Hteo sam da pogledam raspored časova posle sto godina i vidim šta danas imamo od predmeta, ali onda sam provalio da ja uopšte ni nemam raspored. Nema veze, ići ću na blef.

Istrpeo sam Stevanovićku na prvom času. Kao da me boli dupe za Dučića, Rakića, Branka Tamo Nekog. Izašao sam na odmor nadajući se da će me društvo malo zabaviti, ali ništa od toga. Ista lica svakog dana. Ponekad neka nova priča. Neka nova odvala, nova fora. A onda ponavljanje i prepričavanje u nedogled. Nikad nije dobro kao prvi put.

Drugi čas smo imali kod plejboj zečice, seksi biologičarke. Na njenim časovima sam već uživao. Neprestano smo joj dobacivali, a kad više nije mogla da istrpi naše provokacije, izbacivala bi nas sa časa. Rekli su mi pre časa da će danas verovatno ispitivati. Nisam znao ni koje lekcije smo radili, a kamoli da sam bio spreman za odgovaranje. Ali odlučio sam da ostanem. Kako reče moj drug Peca: ,,Greh je bežati sa biologije!"

Voleo sam da gledam profesorku kako od nemoći i besa steže usne i kako me iskosa gleda tim plavim očima koje su gorele od besa, mada im je ta vatra davala i pomalo požudnu notu. Želeo sam da je rastrgnem zubima. Naravno, izbacila je mene i još dvojicu ortaka. Eh, kad bi znala koliku mi je uslugu učinila. Pomislio sam da odem do sale i da se malo izduvam sa loptom, ali na stepeništu sam zatekao Anju. Sedela je sasvim sklupčana. Rukama je obgrlila kolena i glavu naslonila na njih dok su joj lokne padale po ramenima i rukama. Gledala je negde ispred sebe. Da nije ispustila dubok uzdah, pomislio bih da je zaspala. Trudio sam se da ne dišem kako ne bih remetio njen mir i misli.

-Otkud ti ovde sama? - rekao sam glasnije nego što sam hteo. Trgla se uplašeno i pogledala me svojim velikim očima.
- Mogu li da ti se pridružim? Ništa nije kao popodnevna kontemplacija. - namrštila se.

- Popodnevna kontemplacija? Znaš li uopšte šta ta reč znači?

- Nisam prvak u šahu kao ti, ali nisam glup, znaš.

- Izvini. Malo sam nervozna.
Ispustila je jedan dug uzdah i vratila se posmatranju prostora ispred sebe. Moje oči su ostale razrogačene.

- Vau!
Okrenula se ka meni.

- Šta vau?

- Sad si me iznenadila. Nisam očekivao da ćeš se tako brzo saglasiti - iskreno sam priznao jer sam još bio u blagom šoku.

- A taman si se zagrejao za svađu. Razočaran si?
Ne bi ona bila ona da ne doda neku sitnu provokaciju.

- Ne. Ti umeš da budeš jako nežna - odlučio sam da komtriram. Baš iz inata kojim se vodila i ona.

- A otkud ti to znaš? - zainteresovano je upitala.

- Po tvojim očima. Prelepe su i pune emocija. - došlo mi je da samom sebi iščupam pa zatim i iseckam jezik. Stvarno Tvist? Nisi mogao ničeg boljeg da se setiš?

- Šta je sad ovo? Neki jadan pokušaj komplimenta? - doslovno je viknula pokušavajući da zadrži osmeh.

- Ti to igraš igru petsto spuštanja nekoga u minutu?