Frajer

10.

Anja mi nije dozvolila da izađem u subotu uveče zbog utakmice. Htela je da budem svež i odmoran za sportsku fer-igru. Ne barata sportskim terminima. Ovo je bila prva subota posle ne znam koliko godina da nisam izašao sa društvom. Čak nije htela ni da se vidimo. Moram da štedim snagu, kako je rekla. Kao da je sa njom trošim!

Znate li koliko je teško jednom prosečnom adolescentu, u punoj snazi, da obuzda svoje hormone? Nekad hoću da da eksplodiram pored nje. Nekoliko puta smo zamalo prešli preko njene granice. Onda sam morao da odem do kupatila da se ne bih onesvestio. Izluđuje me kao nijedna devojka pre. Dovoljno je da mi nešto prošapuće na uho pa da osetim kako mi se vatra spušta sve niže. To mi se jednom desilo na javnom mestu, u kafiću, pred svima. Pola sata nisam smeo da ustanem. Kakav blam! A ona se naljutila, nije htela da progovori ,,dok se ne sredim". Kao da ja to radim namerno!

- Jesi li vidô kakvi su? Ima da ih razbijemo! - počeo je Kiza da skače oko mene.

- Aha, kržljavi... Kržljavi za tebe koji si od tri tone. Čoveče, pogledaj im samo kapitena! Ima preko dva metra u visinu i širinu! K'o da igra ragbi, jebote! - umešao se jedan od momaka iz ekipe.

- 'Ajde, junaci, mrš na teren i pokažite im ko je najbolji! U boj! - u svlačionicu je ušao trener i počeo da urla poput generala jačajući nam borbeni duh.

Tribine su bile pune kao i uvek na važnim utakmicama. Od ove igre nam sve zavisi. Ako izgubimo, možemo da se pozdravimo sa prvenstvom. U prvom redu su sedele glavonje iz klubova, našeg i njihovog, kao i neki njihovi prijatelji, sportski novinari.

Odmah sam snimio čika Stevu u gomili. On je kao mladić takođe igrao za naš klub dok se nije desilo ona baksuzna utakmica. Kažu da je čika Steva bio najbolji. Nije bio najviši i najkrupniji, ali je bio najbrži. Zvali su ga Spid. Taman kad pomisliš da si ga uhvatio i saterao u ćošak, on nađe način da se izmigolji i pobegne. Kad je imao trinaest godina, hteli su da ga vrbuju iz Zvezde. On nije hteo. Sviđao mu se njegov klub. Svi su primetili njegov talenat. Pisalo se i pričalo o njemu.

Dve godine kasnije, trebalo je da zaigra za jedan italijanski klub. Naravno, brzo se pročulo da dolaze Italijani da gledaju utakmicu. Svim igračima je odmah skočio adrenalin iako su znali ko je bio meta interesovanja. Izašli su na teren zajapureni i ubrzanog pulsa svi do jednog. Svaki od njih potajno se nadao da će njegov duboko skriveni talenat najzad isplivati na površinu, da će zablistati i da će ga Italijani primetiti. ,,Mene, mene", odzvanjalo je u glavi svakog od njih. Mnogi su bili svesni da im je ovo možda jedina prilika da odu odavde ako žele da steknu novac i slavu.
,,Nije Steva ništa bolji od mene. Možda sam ja čak i bolji od njega, samo nisam toliko siguran u svoju igru kao on." Igrali su kao nikada do tad, skakali su, trčali, očajnički se trudili da se istaknu.

Tokom cele utakmice niko nije šutnuo loptu Stevi. Nijednom. Trener je besneo, urlao na njih da ne smeju da ga isključe iz igre. Steva je trčao pored njih pokušavajući da uhvati pogled svojih saigrača, svojih prijatelja sa kojima je do juče slavio, pevao ili plakao. Bio je slomljen. Nije mogao da poveruje sopstvenim očima šta se dešava. Prijatelji, ljudi koje je znao od detinjstva, s kojima je prvi put počeo da šutira loptu po prašini... Niko.

Utakmica se završila ubedljivim porazom domaćina. Od silne želje da se istaknu, zaboravili su da igraju kao tim, a kao individualci su bili lak plen protivnika. Italijani su otišli sami, kao što su i došli, ostavljajući Stevu zbunjenog je očajnog. Razočarenje je preovladala i napustio je svet fudbala. Nije želeo da više ikad bude okružen takvim ljudima. Kome čovek može da veruje ako ne onome s kim je prohodao, rame uz rame? Taj trenutak i osećaj nepoverenja više ga nikada neće napustiti.

Postao je obeležen. I fudbal mu se zgadio više nikad se nije približio lopti. Godine su bile potrebne da ponovo počne da gleda utakmice, ali čak i tada je bio suzdržan. Sportska strast je zauvek iščilila iz njega.