Frajer

8.

Iako inače volim zimu i sneg, bilo je dana kada je nisam toliko voleo. Vezivala me je za kuću, a u tome nisam pronalazio nikakav mir niti zadovoljstvo. Ortaci i ja smo uvek bili aktivni, spremni za akciju, ali to se menjalo u ovom periodu kada su temperature bile ispod nule. Nervirala me  veštačka trava u sali za treninge umesto svežeg vazduha i mirisa rose ujutru. Bio sam srećan što mogu da odem peške do škole imajući u vidu koliko su autobusi kasnili. Bez obzira na čišćenje ulica i posipanje soli, sneg je padao gotovo svakog dana pa ništa nije moglo da se učini protiv klizavih puteva.

Anja se nije obazirala ni na led ni na hladnoću. Stalno mi je ponavljala da se bolje obučem i prestanem da budem takav smarač. Vukla me je u halu ,,Pionir" na klizanje iako sam joj rekao da nema šanse da stanem na led. Objašnjavao sam joj koliko bi bilo rizično za mene, kao fudbalera, da, ne daj Bože, slomim nogu. Bilo kakva povreda bila bi pogubna za moju dalju karijeru, a ja još uvek nisam spreman da batalim svoju ulogu sportiste.

- Ti to planiraš da budeš sledeći Ronaldo? Nisam znala da je to tvoja ambicija - začikavala me je.

- Sedeću u ovom kafiću, piti toplu čokoladu i posmatrati tvoje akrobacije dok uživaš tamo na ledu - dobacio sam joj dok sam se polako odmicao.

- A šta ako mi zaklecaju kolena ili posrnem pa mi u pomoć pristigne neki zgodni baja? Šta ćeš onda?
Primetio sam da joj obrve stoje visoko, ali to je nije pokolebalo. Izaziva me.

- Sačekaću ga na suvom i prebiću mu obe noge - odvažno sam rekao.

- Nemoj posle da bude da te nisam upozorila - rekla je odlepšavši na led da bi se posle posa sata ponovo stvorila pored mene.

- Vidi ti njega. Sme da se trka na motoru bez straha da će ugroziti svoje zlatne nožice, a uplašio se od malo leda. Mislila sam da mi je dečko neustrašiv kad ono ispade da je najobičniji seronja!

- Ti ćeš biti kriva! - rekoh popuštajući pred njenim željama i nagovaranjem. Obradovala se kao dete što je uspela da me ubedi.

Ona je bila sjajna na ledu. Reče da je to zahvaljujući njenom umeću vožnje rolera. Uspela je čak da napravi i neke piruete dok sam se ja osećao krajnje nezgrapno i trapavo. Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na drugačiju podlogu. Nisam se usuđivao da pustim ogradu, ali više sam strahovao od toga da ću nju razočarati pa sam naterao sebe da se prepustim ledu.

U početku sam bio pomalo nesiguran, čak me je i Anja pridržavala dva puta da ne padnem, ali posle sat vremena otkrio sam da klizanje i nije toliko loše. Čak je počelo i da mi se sviđa.

Malo sam bio zbunjen zbog mnoštva ljudi na ledu. Kod nas na terenu nikad nije gužva iako ponekad imamo takav utisak kada nas pritisnu protivnički igrači. Ubrzo sam shvatio da niko ne obraća pažnju na mene jer su previše zauzeti sopstvenom brigom da i sami ne padnu. To saznanje mi je umnogome pomoglo da se opustim. Pazio sam samo da ne naletim na nekog što bi stvarno bilo neprijatno i sigurno bolno.

Anja me je posle mog uspeha na ledu odvela u jednu malu poslastičarnicu koju je vodila gospođa Amira, a ona je pravila najbolju baklavu u gradu. Anja me je nagovarala da probam još jedan od čuvenih turskih kolača, kadaif. U početku sam bio skeptičan jer sam mislio da u njemu ima rendanog sira, ali mi je onda gospođa Amira ljubazno objasnila kako se taj kolač pravi od meda, oraha, testa i još nečega što nije htela da nam otkrije. Obrazložila je da je to njena kulinarska tajna.

- Ugojiću se pored tebe. Stalno me vučeš po nekim poslastičarnicama - rekoh posmatrajući trpezu ispred sebe
- Pre tebe sam bio sportista koji se zdravo hrani i izbegava slatkiše i pice, a vidi me sad.

- Priznaj da je odlično! - insistirala je Anja.

- Uh! - rekoh punih usta dok sam doživljavao nešto poput telesnog vrhunca.