Frajer

1.

Jesen

- Sine! Šta je tebi? Ne javljaš se sad kad si opaki biznismen. Uvek zauzet, a? Nekad si bio frajer, a sad ne izlaziš iz odela. ,,Guči" i ,,armani", puni ih ormani? I za koji ti služi taj službeni auto kad nikad nisam video da nešto privodiš u njega? Ranije je uvek bilo barem pet riba oko tebe. Aj' javi se nekad starim drugovima da odemo na pivo. Nadam se da sad nisi postao nafuran, pa ti ortaci iz bivšeg kraja nisu fensi? E, i ne znam jesam li ti rekô. Grof se ženi! Keve mi! Pitao me da mu budem kum, zamisli! A ona njegova nije ni trudna! Ja ga pitam: ,,Čoveče, koji ti je? Što se zakopavaš u mladosti kad ne moraš?"
A on da pukne od smeha! Al' neka, baš mi je drago. Da samo čovek vidi kako se gledaju, pa mu bude toplo oko srca. Ma zamisli ti onog našeg vampira. Uvek sam mislio da će ostati sam i mrgodan do kraja života. Kad ono...
Kad se setim, kao juče da smo sedeli u ,,Meteoru" i bežali sa časova. Je l' se sećaš? A? Šta, ne čujem? Nešto mi viču neke babe... Au, jebem ti, moram da idem. Izgleda da mi pauk nosi auto. Ne dajte! Dolazim! Brate moj, palim! A ti se javi i pozdravi onu tvoju, to jest' našu! Aj' uzdravlje!

Potom je prekinuo vezu moj stari prijatelj Kiza. Jedan od retkih s kojim sam ostao u kontaktu sve ove godine. Zvao me je povremeno, ostavljao poruke na sekretarici, nije se ljutio kada bih zaboravio da ga pozovem. Nismo se često viđali. Doživljavao sam ga kao zaostavštinu iz svog starog života, a povratak u taj život mi je donosio koliko radosti, toliko i bola. Uvek mi je trebalo nekoliko dana da skupim snage i hrabrosti za susret sa Kizom.

Promenili smo se. Ne samo Kiza i ja, već i čitava ekipa. Odrasli smo, nastavili dalje. Svi smo bili svesni promene osim Kize. Od svih nas, on je najviše voleo da se priseća srednjoškolskih dana, fudbala i riba. Možda zato što jedini nije upisao faks iz naše ekipe. Njegovi su se bavili proizvodnjoj nekakvih filtera za motore automobila. Kiza, nesuđeni mehaničar, jedva je čekao da završi gimnaziju koju su ga naterali da upiše i da se bavi onim što voli. On je jedini zatvarao oči pred ljudima u kakve smo se pretvarali i terao nas da budemo bezbrižne budale kakve smo nekad bili. Valjda ga zato i danas svi mnogo vole i često pozivaju. Bili smo naivniji i gluplji tada, ali nekako mi se čini - srećniji.

Frajer. Kako reče Kiza. Upoznao sam mnogo frajera koji su za sebe tvrdili da su sasvim normalni momci. Ali nisu to bili. Frajer je posebna kategorija. Natprosečna ili barem neobična. Imao sam sreću da mi sudbina dodeli ćaleta direktora i lepo lice. Dok sam bio klinac, dobar izgled i uspeh u sportu su bili dovoljni da me devojčice zavole. Dečje ljubavi su čedne, zadovoljavaju se sladoledom i stidljivim poljubcima u parku. One su volele da dolaze i gledaju moje fudbalske utakmice. Bežali smo iz škole da bismo se ljubili na Kališu, delili ,,plazma frape" i vozili bajseve pored Dunava.

Kasnije je onaj drugi faktor - kinta- počeo da biva sve snažniji. Mada je, čak i dok smo bili deca, posedovanje skupocenog mobilnog telefona ili original ,,kanađanki"  pomagalo nesigurnim devojčicama da pristanu na sastanak. Još smo bili u osnovnoj kada su se pojavili telefoni s kamerom. Bilo je svega troje ljudi u čitavoj školi koji su ih imali i odjednom su oni postali slavni.

,,Ej, jesi li video kakav fon ima Vlada? Ma da, tata mu je doneo iz Nemačke!", a devojčice su treptale.
,,Vlado, 'ajde da nas slikaš."

Vremenom su se stvari podigle na viši nivo. Dok sedim sa ortacima u kafiću, izgledamo kao i mnogi beogradski momci - farmerke, patike...
Ipak, pravi ženski lovci znaju gde treba da gledaju. Ključevi od auta na stolu i mobilni telefoni koji koštaju nekoliko prosečnih plata te obične momke odjednom pretvaraju u frajere. Pred sobom imaš nekog moćnog, bogatog, verovatno i uticajnog.

I onda kažu da odelo ne čini čoveka. Ne čini, ali je materijalni status. Kinta je preduslov za ribe. Dovoljno je da vam obezbedi prvi sastanak, a za ono dalje morate imati i malo šarma. Lep, zgodan i bogat, uvek sam išao do kraja.