Grešna 🔚

14.

Dva meseca kasnije

Život bez pratnje, bez osvrtanja i u miru mi prija, osećam se kao da sam se preporodila. Iznajmila stan blizu mog posla, upoznala divnu komšinicu mojih godina, Nela radi kao mlađa saradnica u nekoj firmi koja se bavi marketingom i skoro je ostala bez dečka, tako da nas dve često sedimo same i ogovaramo muški rod. Na poslu je sve u najboljem redu, nemam nikakvih problema i prezadovoljna sam, e da i učim da vozim.

Liama nisam čula niti videla već dva meseca, ne mogu reći da mi ne nedostaje jer nije tako, nedostaje mi i to mnogo ali ovo vreme provedeno bez njega i njegove senke mi je odlično leglo, kao da sam ponovo počela da dišem.

- Dobro jutro Josefina.

- Dobro jutro mila, nadam se da nisi zaboravila na večerašnji prijem.

- Prijem? Super, zaboravila sam.

- Ne brini, ima još vremena, dobila sam spisak zvanica, biće dosta ulagača i to je sjajna prilika za tebe kao direktora ove kompanije.

- Hvala Josefina, ne znam šta bih bez tebe.

- Snašla bi se ti.

- Podseti i ostale za prijem, Marka, Moniku i Ričarda.

- Hoću.

- Olično a sad mi naruči jednu kafu.

- Već te čeka u kancelariji.

- Ma ti si srce.

Godišnji gala prijem je prilika da se pokaže ko je šta u finansijskom svetu a s obzirom na to da se bavim finansijama ja sam jedna od osoba koja treba biti viđena tamo, zato sam završila ranije s poslom i nazvala Nelu da mi pravi društvo, treba mi haljina.

- Savršeno – Nela tapše a ja se okrećem. Pronašle smo prelepu belu haljinu za manje od deset minuta.

- Izgledaš kao boginja – dodala je.

- Ne mogu da verujem da si uspela ovako brzo da me središ – čudim se.

- Šoping je moje drugo ime – rekla je kao ozbiljno.

- Aha.

- Još da nađemo štikle i seksi torbicu i spremna si.

- Brate, od sad te uvek vodim u kopovinu sa mnom.

- Slažem se, a sad hajde da požurimo, moraš i kod frizera.

- Da gospođo – nasmejala sam se.

- Nela?

- Da.

- Zašto ne bi išla sa mnom?

- Ja?

- Da, pozivnica je za dvoje a kako ja idem sama . . . Mogla bi da mi praviš društvo.

- Šališ se? Ja među bogatašima? Može – oduševila se.

- Treba mi haljina - odmah se uozbiljila i sve se pretvorilo u jurnjavu.

***

- Wau – komentariše Nela i ja se slažem sa njom. Skupoća kojom odiše ovaj enterijer me prosto opija.

- Dopada ti se?

- Šta tu ima da se ne dopada? Nadam se da se neću obrukati. Je li ono O Konel?

- Da – on je vlasnik jedne od najvećih investicionih kuća.

- Tu je Dimitrov, ministar finansija, vlasnik one juvelirnice . . .

- Skot - podsetim je.

- Tako je, čovek prodaje preskup nakit.