#𝟏 ∣ 𝙏𝙍𝙊𝙅𝙀 𝙉𝘼𝙅𝙎𝙈𝙍𝙏𝙊𝙉𝙊𝙎𝙉𝙄𝙅𝙄𝙃 [𝟐𝟎𝟏𝟖]

0.3 / glas

pisano: 8 oktobar, 2017
broj ispravljanja: 6
------------------------------------------

Vratila sam iste sekunde pogled na Anu.

"Ma glupost... nema šta da se priča."- rekla sam smoreno, potajno prativši jelena koji iz nekog razloga se ponaša kao da ga ne vidim iako vidno očima šaram po njemu.

Ana se je okrenula da bi pogledala grupicu naših vršnjaka koji se prepravljaju oko nečega, ja sam videla stvorenja koja se gledaju borbeno kao i sami učenici.

Oblio me hladan znoj, šake mi se znoje, kucanje srca ubrzava. Paničim, ali moram da se smirim.

Zvuci postaju tiši, disanjem smirim srce i treptajem smirim oči koje su se izoštrile od adrenalina u mojoj krvi. Izuzetna je sposobnost kontrole nad sobom, trebaš biti lukav i ne pokazivati ono što ti je unutra.

Krenule smo nazad ka učionici, pozdravljala sam par učenika i shvatila da ih stvorenja prate. Ali zašto? Milion pitanja, misli su mi umršeno klupko koje se ne odmotava. Šta se dešava? Kao da me ne vide ali mi ipak stoje na rastojanju, plaše se. Ali čega?

Okrenem se i pogledam po hodniku, mene niko ne prati poput jelena koji prati Anu. Stvorenja pričaju, njihovi glasovi neprirodno nadprirodni. Nečiji su bili poput škripe stare fioke pri otvaranju, nečiji su zvučali kao žubor vode, dok su nečiji zvučali poput vanzemaljaca i drugog jezika.

"Nešto se desilo? Izgledaš ozbiljnije nego inače..."- Ana je zastala na hodniku, ispred vrata naše učionice.

"Ne, samo..."- nasmejala sam se njenoj rečenici da sam ozbiljnija no inače.

"Razmišljam o današnjim stvarima koje trebam da uradim, podsetilo me na njih nešto što je Ada rekla...a ne možeš se smejati dok misliš na posao..."- našalila sam se.

"To si u pravu..."- ušle smo unutra, Ana je prevrnula očima kada je kročila unutra i zalupila vrata smoreno se spustivši na stolicu.

Ja sam uradila slično, samo bez prevrtanja očima. Učionica deluje malo sa svim ovim stvorenjima u njoj, panika mi se mota oko vrata i ramena ali uspem da je otresem. Ne sada, ne ovde, ako ću biti uplašena to će biti kada nikog nema.

Sunce je još uvek na levoj strani učionice, gde su prozori i blago počinje da mi smeta. Stvorenja se došaptavaju, blago su na distanci što mi uvlači novo pitanje u glavi.

Da li su shvatili da ih vidim?

Drveni nastavak na prozoru koji obično služi za naslon, a meni kao polica, pravio je senku do polovine mog stola. Čudno se komešala, kao da ima dve senke u jednoj. Pokušala sam prstom da dodirnem senku i tamnija nijansa senki se poput dima razbežala.

Konačno je, počela sam da ludim. Nisam ništa popila i pojela sumnjivo, ne konzumiram sumnjive supstance. Nisam se prejela šećera i definitivno sam imala normalne obroke tako da nije glad.

Profesor ulazi i nameštam se normalno koliko mogu, ne mogu se skoncetrisati. Misli mi se gube i lutaju, stvorenje koje prati profesora matematike je satir. Polu koza, polu čovek koji je visok do osamdeset centimetara, obično manje. Krzno na nogama mu je belo, kao i kosa i brada koju je pustio pa liči na patuljka.

Sedi na katedri i posmatra nas, pretežno mene. Ali zašto?

Ovo ima neke veze sa ogrlicom, moram da odem ponovo do starice. Ovo je njeno maslo, i zvezdica. Dižem ruku i pitam da odem do toaleta što mi profesor odobri. Umesto hodnika za toalet koji je desno, skrećem levo i odlazim pravo do vrata starice.