#𝟏 ∣ 𝙏𝙍𝙊𝙅𝙀 𝙉𝘼𝙅𝙎𝙈𝙍𝙏𝙊𝙉𝙊𝙎𝙉𝙄𝙅𝙄𝙃 [𝟐𝟎𝟏𝟖]

0.6 / zlatni ekspres voz

Vožnja auta mi nije bila problem, lako sam kopirala smirene pokrete svog deke dok vozi. On je tip vozača koji mogu voziti i najvećom brzinom ali će ostati smireni i njihovi pokreti lagani. Verujem da je to ono što se zove "godine iskustva".

"Sada skreni levo..."- Hans je pokazao rukom.

"Voziš mnogo smirenije od bilo kojeg kanditata kojeg sam vodio. Jedan je uspeo udariti u banderu, pa smo morali ići gradskim prevozom. Mada, taj je imao devet godina kada se setim. Ali ovaj drugi je imao četrdeset a ipak smo upali gumom u šahtu..."

"Koliko njih si vodio?"- upitala sam, nisam znala da je vožnja autom smiravajuća, ljudi je opisuju kao stres.

"Nekih stotinak, moj mejni je pred penzijom i sa time sam i ja..."

"Mejni?"- namrštila sam se, prvim put čujem ovu reč.

"Da, ti si mejni. Mejni su ljudi koji su svesni našeg prisustva i postojanja..."

Potvrdno sam klimnula glavom i hmnula u potvrdnom smislu da razumem. Nikad ne bih rekla da postoji nešto ovako, tačnije, najviše me iznenađuje organizacija ljudi koja se bavi njima. Donekle mi je razumljivo da imamo čuvare, ali da to toliko daleko seže u prošlost da bi se stvorila čitava organizacija mi je zapanjujuće.

"Koja je svrha čuvara?"- upitala sam, donekle znajući odgovor ali sam htela malo detaljnije.

"Čuvari donose sreću, ne mogu uticati na život čoveka previše ali dovoljno je što donose sreću. Sreća ti je moćna stvar i obrazuje život, mnogo više nego što misliš. Ali ako čuvar napusti tvoje prisustvo bez tvoje dozvole on se shvata kao izbeglica i njega snaga će da slabi veoma brzo i može umreti...zato te Džordžija nije napustila, iako se kladim da je pokušala."- nasmejao se.

"Pazi kako o kome pričaš..."

"Parkiraj ovde?"

"Jesi siguran, ovde se okupljaju narkomani?"- pored toga mesto izgleda izuzetno jezivo preko noći i podseća na mesto okupljanja mafije u akcionim filmovima.

"Nadajmo se da ih nećemo sresti..."

"Šale su napravljene da bi bile smešne, znaš, ovo nije smešno..."- ozbiljno sam rekla jer me je preseklo, sama sam jer čuvari ne mogu da urade išta osobi koja ne veruje u njih, blokada koju postavlja sam mozak zbog zaštite.

"Nisam se šalio..."- krenuo je ulazu stare fabrike.

Htela sam nešto da mu uzvratim ali nisam imala šta da kažem na to.

Fabrika je nekada bila najveća u gradu, ali desio se požar i izgorelo je skoro sve. Vlasnik je bankotirao, otpušteni su radnici, ugasila se fabrika od posla. Desetak godina kasnije, grom je udario u bor koji je rastao pored fabrike. Kako je fabrika bila od onih niskih, pošto je iz tog perioda niskih fabrika, prepolovljeni bor je pao na nju i urušio trećinu krova. Urasla je u travu, stakla su skoro sva izlomljena, cigle obrasle mahovinom. Najnesigurnije mesto da se ide po noći u celom gradu.

Ušla sam unutra i bio je mrkli mrak, svetlost je jedva dopirala sa druge strane reke koja je išla pored fabrike.

"Prati me, pucnuću prstima da bi znala gde sam..."

Njegov pucanj nije bio mnogo jak, ali dovoljno glasan da ga čujem. Spotakla sam se o težak predmet koji nisam ni videla, ali uspela sam se zadržati i ne pasti. Koja sreća.

Pucanj iza mene me je trgnuo i okrenula sam se istog trena refleksno skupivši ruke na svoja prsa. Hihot Džordžije mi je dao odgovor na sva pitanja, htela je da me uplaši i uspelo joj je. Nastavila sam dalje jer nemam vremena za ljutnju, oči su mi se brzo navikle tako da sam pratila Hansa i bez njegovog pucnja prstima.