#𝟏 ∣ 𝙏𝙍𝙊𝙅𝙀 𝙉𝘼𝙅𝙎𝙈𝙍𝙏𝙊𝙉𝙊𝙎𝙉𝙄𝙅𝙄𝙃 [𝟐𝟎𝟏𝟖]

[ Part 14 ]

Paralizovala sam se kada je goblin zamahnuo na mene. Moraš da se skloniš Anđela!

Podigla sam ruke i zažmurila ali nisam osetila udarac. Otvorila sam oči i videla kamenog golema kako drži palicu u rukama i otima se sa goblinom. Brzo sam se sklonila dok su svi bili zauzeti goblinom. Primetila sam da mejni pokušava da pobegne tako što će da preskoci žičanu ogradu. Potrčala sam i uhvatila ga za nogu zajedno padnuvši sa njim. Bolno se dižem na noge ali ubrzo padam ponovo jer me glava pomalo boli zbog prošlog incidenta. Nogom me šutira u stomak na šta sam se umalo onesvestila i smeje mi se. Ponovo se penje preko ograde. Klimavo ustajem i penjem se za njim. Ne sme da utekne!

Skače dole i kreće da trči dublje u ovaj napušteni kraj. Trčim za njim ali on je i previše brz tako da jedva držim korak sa njim. Skreće u mračniju uličicu između zgrada na šta zakočim i krenem da idem opreznije. Ovo je ćorak, krije se negde ovde. Pogledam na trenutak prema nebu jer postaje previse mračno za 3 sata popodne. Vratim pogled ali me neko hvata za vrat podižući me sa zemlje. Drzim se za ruku utvare koja oduzima dah od straha.

Pušta me i blokira napad druge senke. Georgia...

"Ubi je"-rece mejni kojeg sam jurila.

Georgia kreće ka toj osobi punom brzinom ali osoba skače sa zida i beži. Georgia se zaustavlja na vrhu zidica a zatim se vraća.

"Gde si ti, dođavola?!"- poviče John.

"Jurila sam mejnija..."-svi su bili tu.

"Mi trebamo samo čuvara da uhvatimo ne i mejnija!"-iznervirano je rekao John.

"Da ste mi rekli ne bih ga jurila..."

"Nikad se ne hvata mejni"

"That's bullshit...zasto bi hvatali samo čuvare?"

"Zato što ćemo samo da gubimo vreme hvatajući ih kada im ionako niko neće poverovati da kažu da stvorenja postoje..."

"Oke, i šta sad? Idemo kuci? Očekivala sam nesto vise..."- kažem i uzdahnem prešavši pogledom okolo.

"Da, šta si ocekivala? Zmaja?"-javlja se John.

"Ocekivala mnogo više pameti od "popularnog" tima"-prstima sam naglasila reč popularnog i prevrnula očima -"Idemo kuci"

Prekinula sam ga jer ne mogu da slušam sad jadanje i kritikovanje što najviše mrzim. Da li se iko zapita kako je meni? Ne, jer ih zabole kad ne vide više od svog nosa. Sačekali smo par minuta dok nije stigao voz.

Razočarana...? DUBOKO sam razocarana. Kako su svi pričali očekivala sam stvarno zmaja. Šta? Pa ozbiljna sam. Moj izgled se ne uklapa sa mojim mozgom. Zato obožavam kad nešto lupim a drugi misle da je to istina jer sam obično ozbiljna osoba i gledaju me zbunjeno. Ti zbunjeni izrazi su nešto za šta živim!

Sa osmehom uzimam vrelu kafu i zamisljeno primaknem solju ustima. Zakasljala sam se dok su mi suze potekle. Moj jadan jezik. Zašto mi se ovo UVEK dešava, prokletsvo! Popijem vodu dok osecam da sam dobro oparila jezik. Sa isplaženim jezikom sam izašla iz kantine. Ovde nema šta da se radi.

"Endzi, tvoj deo"-zazove me Leyla i baci mi karticu koju odmah u letu prepoznam da je kreditna kartica.

"Imaš pet hiljada"-pozdravi me odmahnuvši dva prsta sa ivice čela.

Oho, ako se dobija lova za ove misije i'm in, bishes. Stavim karticu u masku telefona. Oduvek sam želela da imam svoju karticu i sada je imam. Život ne moze biti lepsi.

"Hej"- šapnu mi Nella na uvetu na šta napravim par koraka dalje od nje i spremno podignem pesnicu u odbrandbeni stav.

...ali nisam rekla da ne moze biti gori.

"Dobila sam deset hiljada..."-mahnula je karticom i uz smeh krenula svojim putem.

Da razmislim ovako, dobila je deset hiljada. Ona je nepouzdana divljakuša, pustili je samu na misiju, dobila više love i ajde još da je neko pohvali i dajte pištolj da se ubijem.

"Nella, dobar posao"- čujem Johna.

Jer je neko video možda dvocevku? Bazuka bi vise odgovarala. Taman kad pomislim kako mi je život savršen pojavi se neki neki...ugh!!! Koji mi pokvari ceo dan i raspoloženje. Ušla sam besna u sobu i iz sve snage zalupila vrata. Brava se polomila i vrata su se ponovo otvorila. Pošto sam vec bila kod kreveta zaletela sam se i šutnula vrata nogom i onda brzim hodom se vratila do kreveta ali sam stala kad sam cula da su se vrata ponovo otvorila. Jebe mi se što su obicna vrata. Dosla sam do njih, namestila ih kako mi odgovara. Uhvatila zalet od prozora, skočila i udarila ih obema nogama kao u filmu. Vrata su se otvorila na drugu stranu dok sam ja lezala na zadnjici. Teraj se u kurac, ma ćao. Legla sam na krevet i zatvorila oci. Prvi put da sam ovako skočila... Vrtela sam telefon po rukama i posle deset minuta odlučila da ga uključim. Ali naravno setila sam se vrata i ponovo me obuzeo bes.

"Georgia, napravi čačkalice od tih vrata inače cu zubima početi da ih kidam tako mi Boga..."-rekla sam ljuto jer je svako mogao da me vidi kroz otvorena vrata.

Bacila je mali crni plamen koji su vrata upila a u sledecoj sekundi ih nije bilo jer su se rasprstala na milion delica.

"Ako neko pita tražila sam da mi pokazes par trikova i onda je mali crni plamen slučajno otišao do vrata. Nismo krive, nema svedoka"-rekla sam.

"Direktor zove"-provirio je neko meni nepoznat i otisao.

Opušteno sam otišla do kancelarije i odmah sela na stolicu preko puta stola. Direktor me je gledao par minuta kao da razmišlja dok napokon nije progovorio.

"Kupićeš nova vrata"

Kurac hocu, nateraj me.

"Nisam kriva"- što manje reči to veće šanse da prođem nekažnjeno.

"To su vrata tvoje sobe, platićeš cenu"-rekao je.

"A šta ako neću"-rekla sam zajedljivo jer ako može biti govno prema meni, a prema poremećenoj Nella ne mogu, i ja biti još veće govno.

Ustao je sa stola i ja sam. Bio je veći do mene ali me nije sprečavalo da ga oštro gledam.

"Jedna stvar mi nije jasna kod bilo koga...kako vi, obični smrtnici ne shvatate da neke stvari se ne mogu kontrolisati. Osim zivota i smrti postoji jos jedna stvar, odnosno osoba koju niko ne kontroliše, a to sam ja"-pokazala sam prstom na sebe.

"Ali se itekako mogu naučiti lepom ponašanju"

Počela sam da se smejem.

"Sorry but i dont have time for this shit, bye"-ustala sam i zalupila vrata kancelarije.

Zašto? Prosto samo zato što je sve ovako zasrano. Zar prosto ne mogu da neki ljudi budu fini, da nekad pitaju "kako si?" umesto "jao moj zivot je užasan, desilo mi se ovo i ono". Zar nekad neko ne može da slusa mene a ne ja njih. Jedino Helena pita kako sam umesto da se jada o svojim problemima za koje sam uvek spremna da čujem kad bude spremna da mi kaže. Ne pritiskam ljude a svi pretiskaju mene. Stala sam kod okvir vrata.

"Jebem ti sve!"-lupila sam šakom u okvir vrata i navalila celo na mestu gde sam udarila dok sam neuravnoteženo disala.

Diši, smiri se, ti to možeš. Ko si ti? Ti si Andjela, a šta to znači. To znači da nema plakanja, jer ti si heroj. Ti si jaka i ne daj se. Koga jebe za vrata. Stavi zavesu, ko ce da brani? Ha? Niko, ako ti se hoće uradi to. Hajde sad, vrati se svom životu.

Ohrabrila sam samu sebe i ušla. Uzela sam telefon da bih videla šta je Helena rekla.

Andjela...

Ostani smirena, vazi?

Neka senka se krila kod voza iz kog si izasla i gledala je u tebe...