Ringišpil

Ruke

Zbog ove katastrofe koja se događa oko mene mnogo sam inspirisana.Neću vam pričati o toj katastrofi jer ne tiče se sve njega.Jedan dio se tiče njega i odatle ću da počnem.Nisam bila raspoložena,niti sam bila sretna.Smijala sam se samo da ne bi bilo pitanja u vezi njega.Nisam ga ignorisala samo je bilo previše bolno da sa njim pričam samo kao drugarica.Prišao mi je na hodniku.Odvukao me na drugu stranu da porazgovaramo.Nijednu normalnu riječ nisam izustila.Mrmljala sam nešto.Nasmijao mi se a ja sam se opet izgubila pa sam počela da mrmljam još veće gluposti.Rasplakala sam se i istog trenutka sam mu okrenula leđa.Ne volim da neko vidi da plačem.Ma koga lažem,nisam htjela da me on vidi slabu.Da vidi kako mi suze brišu maskaru.Gledala sam kroz prozor i rukavom brisala suze dok me on uhvatio oko struka i tješio me.
„Razumijem te."
Nije me razumio.Pokušavao jeste ali mene niko nikad neće razumijeti.Ko bi razumio ovaj haos u glavi? Kako god bilo otišli smo.Htjela sam da zaboravi da smo pričali.Da zaboravi moje suze i moje mrmljanje koje je teško shvatio.Stojala sam opet kod prozora ovog puta je bio otvoren.Hladan zrak me udarao u leđa a kroz moje tijelo su prolazili trnci.Stao je ispred mene.Zadrhatala sam.I od hladnoće i njegovog pogleda.Zagrlio me i ja sam se osjećala sigurno.Grlili smo se možda minut,dva.
„Pa Bože sad zaista vidim koliko sam mala,ne mogu te ni normalno zagrliti." Niža sam od njega pa sam totalno gubila dah dok bi ga grlila ali koga briga dok su njegove ruke grlile mene bilo je sasvim u redu.
„Ma ti maćaaa." Šapnuo mi je na uho pa se odmaknuo i počeo da se igra mojom dugom kosom.Udaljili smo se a ja sam nastavila da stojim kraj prozora i razmišljala o tome kako želim da idem kući.Uspjela sam tiho da izustim 'ćao' i da odem.Put do kuće se oduljio.Ali kada sam napokon stigla stavila sam slušalice u uši,zamotala se u ćebe a samo nisam potonula u san.Kako da zaspeš kada ti misli rade konstantno? Kako pobjeći od vlastitih misli a bez da te ostave u prljavštini da sanjaš sa zvijezdama?