Nastavak 7. dela
-Doktore, želim prekid trudnoće. Nisam spremna za dete niti želim biti samohrana majka, posebno ne ovde. Molim vas, dajte mi prvi slobodan termin.
Lekar je pogledao i shvatio da joj trebalo mnogo snage za odluku, nije bila od onih žena koje svoje mišljenje menja. Rekla je da ne želi nikome reći a posebno ne svojim roditeljima. Oči su joj bile pune suza pri pomisli na sva suvišna pitanja koja bi joj postavili. Najmanje što je htela da njegovo ime spomene. Svi su ga poznavali kao njenog prijatelja, za sve su bili primer velikog poštovanja i uvažavanja. Njen život je bio samo njena stvar o kojoj nije želela da se priča i pravi drama. Ovo je bilo najbolje rešenje za sve. Za dve nedelje će biti gotovo.
-Brendone, drago mi je zbog tebe, želim ti sve najbolje. Ne, ne verujem da ću ikada doći u Ameriku...trenutno živim kod roditelja ali uskoro ću naći posao i preći u stan. Hvala ti, čućemo se.
Završila je razgovor i nasmeši se setno, Bivši verenik je našao devojku i srećan je, pozvala ga je da mu ostavi novi broj telefona i kaže da se vratila u Tursku. Uhvati je nostalgija za širokim Njujorškim bulevarima, za poslom koji je radila sa ljubavlju...za lepim danima. Pogleda kroz prozor i odluči otići do obale. Bilo joj je potrebno udahnuti svežeg vazduha i čuti šum talasa. Uze očev auto i krenu do grada...vozila je lagano gledajući pune ulice i lica ljudi. Istanbul je imao još uvek onu draž, skrivenu magiju koja je privlačila, jednom odeš uvek mu se vraćaš. Izvadi iz auta meki šal i ogrnu se, polako krenu šetalištem...kosa joj je igrala na vetru a oči milovale svaki let galebova spuštajući se na uzburkano more. Slike koje nikada neće izbaciti iz glave nizale su se dirajući joj dušu, ljubav nije mogla ugušuti, voleće ga dok u njoj ima života. Ni jedan muškarac neće biti kao on. Prošlo je dovoljno vremena, ogorčenost je nestala, ostala je tuga i uspomene. Njegov pogled je pratio iz svakog ugla ovog grada, videla ga je kako drži fotoaparat naslonjen na stare zidine...snažne ruke i osmeh koji ledi krv u žilama. Zatvori oči i udahnu miris mora...uroni u sećanje i lice joj sinu pod svetlošću večernjeg Sunca. I ovo je bio jedan od početaka, imala je dovoljno snage da krene ponovo.
-Gospođice Lejla, udati se? Koga imate u Istnbulu?
Urednik male TV stanice je gledao njen biografiju i bio zadivljan rezultatima, gledao je čudno jer nije mogao shvatiti zašto se vratila u Tursku. Ovde, žene novinari su teško uspevale doći do dobrih poslova. Malo informacija je uspeo dobiti o njenom privatnom životu. Tačno za dve nedelje se trebala javiti na posao. To joj je odgovaralo jer do tada će rešiti problem trudnoće. Razumela je da će ići teško jer joj je bilo potrebno vreme da se dokaže. Bila je spremna, možda sve ovo izađe na dobro i na kraju dobije deo svoje sreće.
Aras je vozio Yasemin na kontrolu, svakim danom je bila sve bolje uz veliki napor i vežbanje. Verovatno će morati jedno vreme provesti u Izmiru u rehabilitacionom centru. Nasmeši joj se kada primeti da ga netremice posmatra, tiho ga upita.
-Ne znam zašto nećeš da mi kažeš šta te muči, osećam da patiš i znam da nije samo zbog mene.
-Yasemin, nemoj ponovo istu priču da vrtimo, ovo sa tobom me je pomerilo. Još uvek sam pod utiskom da sam te mogao izgubiti. Samo da se oporaviš i ja ponovo krećem na put. Čeka me Severna Afrika za nešto više od mesec dana. Do tada ćeš biti na nogama. Ja te vozim za Izmir a tamo ćeš tek uživati i lepo se odmoriti.
Dani su prolazili u dugim šetnjama pored mora i parkovima, vreme je bilo lepo jer je zima bila blaga. Opuštala se i pronalazila neki svoj mir u dugim razgovorima sa sobom i sećanjima. Majka je primećivala promenu kod nje i radovala se što je svakim danom bila sve bolje. Nadala se da će njena ćerka kada počne raditi biti još bolje. Obožavala je novinarski posao, volela je putovati i upoznavati druge ljude. Zaboraviće i tu Ameriku, sve što je tamo bilo i što ju je povredilo. Lejla uđe u malu prodavnicu razgledajući robu, kupi jednu lepu maramu da pokloni majci. Zazvoni joj telefon. Gospodin Murat urednik je zamolio da zameni kolegu za jedan intervju...izvinjavao se i rekao da može odbiti ukoliko je zauzeta. Pomoć im je bila potrebna i setio se nje. Pristala je, biće to prvi posao novinara posle dužeg vremena, pomoći će joj da upozna način rada i smanjiti pritisak očekivanja. Ekipa snimatelja će doći po nju ujutru oko 9h.
