Mesečarski gubitak

Mesečarski gubitak / Četvrto poglavlje

"Hej", pozvao sam Meta.

"Ee Davide"

"Hoćeš li danas sa mnom da nadjemo onu kuću?"

"E Davide ne mogu danas, imam nešto da sredjujem"

"Dobro", odgovorio sam spuštajući slušalicu.

Čulo mu se u glasu kako laže. Nema nikakvog posla da radi. Ne veruje mi u vezi sa tom kućom. Ne veruje mi.
Skuvao sam kafu i seo na fotelju u dnevnoj sobi. Šta sada da radim? Sa kim da idem u šumu kada mi Met ne veruje? Da li da pozovem Melisu? Ne znam da li je to uopšte dobro za mene. Otkriće se. Sve.

"Davide, idem ja napolje sa drugom, ne izlazi iz kuće dok se ne vratim", razdrao se Jacob.

"Ali...", prekinuo me uz lupanje vratima. Izašao je.

Šta sada da radim? Moram izaći. Moram naći tu kuću. Melisa, da! Mislim da je to pravo rešenje. Mislim da će ona da mi veruje.

'Tu...tu...tu'

"Halo"

"Hej Melisa, možeš li da mi pomogneš i naravno da mi veruješ?", upitao sam je.

"Naravno, samo napred, verujem ti"

"Moramo da se nadjemo danas ispred kafića Club u 15:00"

"Važi, hajde vidimo se", ispustila je slušalicu.

Nadam se da ona neće da me 'ispali'. Nadam se da će da mi veruje. Izašao sam iz kuće bez obzira na ono što mi je brat rekao. I zaputio se ka kafiću. Video sam Melisu, došao do nje i pozdravili se. Ispričao sam joj ono isto što sam i Metu. Ona je bez oklevanja krenula u potragu sa mnom.

"Hajde onda šta čekaš!", rekla je

Volim je, naravno prijateljski, jer mi veruje u ono u šta bukvalno niko ne bi verovao.

"Slušaj. Met i ja smo juče obišli zapadnu šumu pored grada i ne verujem da hoće više da obilazi šume sa mnom. Ne znam koji je razlog, ali mislim da mi ne veruje baš najviše. Tako da bih te zamolio da nikome ne pričaš o svemu ovome..."

"Ne brini se Davide, neću nikome reći"

"Ako sada krenemo na istočnu šumu pored grada, da li ćeš sutra ići sa mnom na severnu šumu pored grada?"

"Naravno"

Krenuli smo na istočnu stranu grada. Trebalo nam je oko 25 minuta do šume. Ušli smo u šumu. Čulo se cvrkutanje ptica. Šetali smo se, ali ipak od kuće ni traga ni glasa. Plašim se da neće niko da mi veruje. Iako mi je rekla da mi veruje, ne znam šta će da bude kada vidi da nema nigde kuće.

"I ništa od kuće?", upitala je.

"Ništa. Videćemo sutra"

"Videćemo na severnoj strani"

"Nadam se da se tamo nalazi", rekao sam.

Izašli smo iz šume i krenuli ka kućama. Rastavili smo se na raskrsnici i otišli, ja ka mojoj, ona ka njenoj ulici. Ušao sam u dvorište, ali nisam video svetlo u kući. Tako da verovatno nisu došli još kući. Sreća. Uzeo sam ključ iz saksije pored terase, otključao vrata i ukoračio u kuću. Seo sam na kauč i čuo blago pritiskanje brave. Bio je to Jacob. Da sam zakasnio i minut kasnije uhvatio bi me da nisam kod kuće.

"Hej Davide, ima li večere?", upitao je.

"Nema, nisam mogao danas uopšte da spremam", lagao sam.

"Ahh Davidee", rekao je ljutito

"Hajde sada da spremimo?", odvratio sam

"Hajde"

Pržili smo jaja i slaninu. Dok sam ja pržio, on je pravio paradajz salatu. Spremili smo više porcija i za roditelje. Koliko smo postavili tanjire, pribor za jelo i jelo u to vreme su došli i roditelji.

"Opa ko se to potrudio oko jela?", pitala je mama.

"Zajedno smo", odgovorio je Jacob.

"Hajdemo da jedemo", rekao sam.

Zajedno smo svi seli za sto i polako jeli u kuhinji.