Mesečarski gubitak

Mesečarski gubitak / Peto poglavlje

Opet škola. Kraj raspusta. Otišao sam u školu i ugledao Melisu.

"Davide, moram ti nešto reći. Met je razglasio svima za tvoju tajnu moć sa onim mesečarenjem. Znaju čak i tetkice u školi."

"Molim?", upitao sam besno

Izašao sam u hladan hodnik škole. Met je bio ispred lavaboa i prao sundjere za tablu.

"Mete? Kako si mogao? Kako si mogao da mi uradis nesto tako okrutno? Zašto si rekao? Kome? Jesmo li rekli da će to biti naša tajna?"

Met mi ništa nije odgovarao. Udario sam ga polako po ramenu i ništa.

"Zašto?!", razdrao sam se, sve je odjeknulo kroz hodnik

"Jednom ćeš shvatiti", konačno je ispustio glas, sležući ramenima.

"Ovo ništa nije tačno. Lagao vas je o svemu onome što je pričao", razdrao sam se po hodniku

U početku su me zezali da sam kao neki madjioničar, pa onda da li znam kada će neko od njih otići kroz taj zid. Vremenom je to postalo sve tiše i tiše. Te glasine su se izgubile, kao da ih nikada nije ni bilo, kao gubljenje pamćenja.
Posle završetka sedmog časa, Melisa i ja smo se našli ispred škole u kojoj zajedno idemo. Dogovorili smo se da posle škole idemo na severnu šumu pored grada. I otišli smo.

"Znaš Davide, kada smo se upoznali mislila sam da si neki utučeni štreber. Kao umiljata životinja. Da ne želiš nikome da pomogneš. Kao da pre nisi imao prijatelja"

"Stvarno?", odvratio sam.

"Da"

"E pa ja mislim za tebe totalno suprotno, sem ovo za štrebera, hehehehe", malo sam se našalio.

"Hahahaha", odvratila je.

Začulo se neko šuštanje u žbunju. Uplašili smo se, nismo znali šta se nalazi iza njega. Prišli smo žbunju, bila je to mala pegasta mačka, koju je majka, verovatno, ostavila ovde i otišla.

"Kako je mala i lepa, da li da je uzmem?", rekla je Melisa

"Kako hoćeš, mene mačke ne zanimaju"

"Bezdušni David, logično", rekla je kolutajući očima.

Pregledali smo i severnu šumu pored grada. Nema kuće. Ostala nam je samo južna šuma pored grada, sve smo pretražili, tamo se sigurno nalazi.

"Nema je ni ovde. Slušaj sada, istočnu šumu pored grada sam pretražio da Metom, tamo je nije bilo. Zapadnu i severnu šumu pored grada sam pretražio sa tobom, ostala nam je još južna šuma pored grada. Sigurno je tamo", rekao sam.

"Važi znači ostao nam je samo jug. A šta ako nije ni tamo"

"Mora biti Melisa, sećam se kada sam bio sa tatom u lov, ali nisam znao koja je tačno strana, bilo je te kuće ali ne i magičnog prolaza. Ne znam kako je i nastao, niti ko ga je stvorio."

"Hoćemo li opet sutra? Da se nadjemo ispred škole i krenemo ka jugu grada?", upitala je Melisa.

"Naravno, hvala ti što mi veruješ"

Otpratio sam je do kuće pa sam ja produžio napred dve ulice i došao do moje kuće. Skoro svako svetlo u kući je gorelo. Nisam znao šta se dešava. Ušao sam na vrata, a cela moja porodica je dozivala moje ime.

"Hej šta se dešava?", upitao sam.

"Davide, gde si bio do sada?", upitao je tata zabrinuto.

"Bio sam sa drugaricom, pa smo se šetali", odgovorio sam.

"Zašto nam se nisi javio?", opet zabrinuto.

"Tata, veruj mi, sutra ću ti se javiti"

"Neće biti pokušaja sutra", odvratila je mama.

"Mama, molim te, moram da idem kod Melise imamo školski rad", slagao sam.

"Već vam daju domaće?", upitala je mama.

"Da, šta ti misliš, to je škola"

"Slušaj Davide, mnogo smo se zabrinuli, nemoj da ti se to ponovi", rekla je mama.

"Dobro, sledeći put ću vam reći da malo kasnim kući", odvratio sam.

Izvadio sam mleko u tetrapaku iz frižidera i sipao u čašu. Nisam grejao, pošto volim piti hladno mleko. Otišao sam u sobu, otpio zadnji gutljaj mleka. Stavio sam telefon na punjač i pokrio se jorganom. Polako sam tonuo u san.