Mesečarski gubitak

Mesečarski gubitak / Sedmo poglavlje

Gde sam ja ovo? Jesam li ja ovo kidnapovan? Zašto?
Nisam ništa video. Bio sam zavezan za stub. Bio je jedan prozor pored mene, ali su na prozoru bile rešetke i neki prekrivač preko kojeg je jedva bilo svetlosti unutra, ali ne dovoljno da bih išta video. Bila je to kao soba-kuća.

"UPOMOĆ", razdrao sam se tražeći pomoć.

"Niko te ne čuje..."

"Melisa??? I tebe su kidnapovali?", upitao sam.

"I mene su, ali zašto?", odgovorila je Britni.

"Mislim da znam odgovor", odgovorio sam.

"Reci", naglas su obe rekle.

"Mislim da su nas kidnapovali zato što smo na putu do one kuće"

"Daj Davide ne lupaj", rekla je Britni.

"Možda je upravu", odvratila je Melisa.

Vikali smo zajedno za pomoć ali nikoga nije bilo. Svi smo bili zavezani za jedan od četiri stuba. Umorili smo se od vikanja i pokušavanja da odvežemo konopce. Bila je noć. Uspavao sam se, verovatno i one. Sanjao sam. Sanjao neka tri dečka valjda ona koja su nas kidnapovala, nosili su ista odela, ali ne i maske. I oni su prolazili kroz isti prolaz i proces kao i Met. Zatvorenih očiju su polako ulazili. Otvorio sam oči uz glasno vikanje od spolja.

"Davidee!?", vikali su moji roditelji.

"Melisa!?", vikali su njeni.

"Britni!?", vikali su i njeni roditelji.

"Otišli su kroz onaj prolaz, svi oni koji su nas kidnapovali", rekao sam.

"Ono troje?", upitala je Melisa.

"Da", odvratio sam.

"Znači nema ih više", odgovorila je.

Vikali smo, da bih nas čuli. Čulo se glasno lupanje na vratima. Verovatno je lupao neko od naših roditelja. I jeste, moj tata.

"Davide!", razdrao se.

"Dobro smo tata", odgovorio sam.

"Ko vas je kidnapovao, ubiću ih majke mi moje?!", upitao je pun besa.

"Sada niko. Na drugom su mestu", odgovorio sam.

"Kako na drugom mestu?", upitao me je.

Melisa i Britni su me izbuljeno pogledale.

"Videćeš", odvratio sam.

Ne, nećeš pominjao sam u sebi. Sada ne, kasnije možda. Odvezali su nam ruke i Melisa, Britni i ja smo se zagrlili.

"Sve je dobro prošlo", rekao sam.

"Da ih nisi sanjao ko zna šta bi nam radili", rekla je tiho Britni.

"Tata, kako si nas našao?", upitao sam.

"Preko Metovog telefona, mislili smo da je i on sa vama, pošto ga nije bilo kod kuće. Otišli smo do policije i pitali je l' mogu da vide gde mu se nalazi telefon, da bi ga našli i vas pošto smo mislili da je sa vama", odgovorio je.

"Evo ga telefon. I on je bio ovde pre nekoliko dana!", razdrao sam se.

"Kako znas da je pre nekoliko dana?", upitao je.

"Tata, on je nestao pre nekoliko dana po tome smo i shvatili da je on ovde bio pre nekoliko dana", odgovorio sam

"A kako znaš da nije mrtav?", upitao je.

"Ne znam, ali potražićemo ga sutra", odgovorio sam.

"Nećeš ti ovde više da kročiš", odvratio je.

"Tata, njih više nema, a što više on nam je prijatelj i on bi isto uradio za nas. Moramo da ga spasimo makar bio na kraju sveta, jednostavno moramo", odgovorio sam, nije više ništa progovorio.

Izašli smo iz te kuće i zalupili vrata za sobom. U ovoj 'kući' gde smo bili sinoć uopšte i nije bila kuća. Bila je samo mala sobica koja ima sve četiri strane zida, ravan krov, vrata i prozor. Čemu li služi ta kuća ili čemu je služila? Izašli smo iz šume. Pošto su bila ispred kola od mojih roditelja i kola od Melisinih roditelja, mi smo povezli Britni i njene roditelje. Melisina kola su ubrzo krenula, a za njima i naša. Ostavili smo Britni i njene roditelje i zaputili se ka našoj kući koja je bila par ulica dalje od Britnine kuće.
Voleo sam svoju kuću. Gde god da odem jedva čekam da se vratim. Nešto ju je činilo jedinstveno. Par velikih jelki u dvorištu, sveža trava i stazica od šljunka koja vodi od početka kapije do terase. Terasa kao i svaka je imala sto, par stolica, i puno cveća, koje moja majka obožava. Nešto ju je činilo jedinstvenom, barem meni jeste.