II deo
Salon je bio prazan kada je ušla sledećeg jutra. Izađe Hajra i požele joj dobro jutro...ponudi joj kafu i doručak. Sa šoljom u rukama izađe na veliku terasu uživajući u jutru. Loše je spavala pokušavajući da potisne sinoćnu šetnju i emocije koje je osetila u par trenutaka. Ni sada nije znala da li je poljubac stvaran ili je to bila samo njena želja. „Samo trenutak slabosti izazvan romantičnim prizorom letnje noći i ništa više!"...govorila je u sebi. On je bio opasan teren, neko ko je uvek imao prioritet vezano za interes, želela je izbeći mesto na tom spisku. Začu korake i oseti njegovo prisustvo, mišići na vratu joj se zategoše, namršti se. Morala je biti profesionalna i odraditi posao za koji je plaćena, tu nije bilo mesta za osećanja. Lagano se okrete i srete njegov bezizražajan pogled, jutros je bio stranac. Klimnula je glavom i jasno reče.
-Dobro jutro!
Klimnuo je glavom uzimajući šolju spuštajući se na stolicu. Hana mu okrete leđa i uze gutljaj toplog napitka...ni po cenu života ne sme dozvoliti da joj pokvari dan. Godine su je naučile kako je najbolje suočiti se sa negativnom energijom izbegavajući strah. Ludo zvuči ali radi, treba je prihvatiti u naletu, registrovati i pustiti da prođe. Ne reagovanje na nju je najbolja odbrana. Sve je dualitet, dobro i zlo, lepo i ružno, ljubav i mržnja...i svako dobije podjednako istog. Orhan je njeno iskušenje koje mora prevazići, vreme će pokazati kojoj strani pripada. Udahnu miris svežeg jutarnjeg vazduha i zatvori oči.
Posmatrao je sa interesovanjem. Bila je sveža kao jutarnja rosa. Široke pantalone i kratak beli mantil skrivali su njenu raskošnu figuru. Kosa podignuta u punđu sa nemirnim pramenovima davali su poseban šarm njenom licu. Pred njim je stajala sasvim druga osoba.Shvatio je da posegla za jedinim oružjem, hladnoćom. Privukla ga je, unela nemir svojom hrabrošću...pokazala da ima mozga. Zanimljiva kombinacija ženstvenosti i odbojnosti. Ustade i mirnim tonom je pozva.
-Hana, doručak je na stolu. Kada završimo, krećemo.
Okrenula se i pošla za njim. Za stolom su bili samo njih dvoje, jeli su u tišini. Osećala je dozu napetosti jer evidentno je bilo da se ignorišu, svako je ćutao u svom ćošku a razlog je bio isti. Oboje su ostali zatečeni osećanjima koja ih nisu napuštala ni za trenutak.
Izašli su ispred konaka, čekao ih je džip terenac. Hana je želela ići svojim autom jer najsigurnije se osećala kada je sama vozila. Orhan je iznenađeno pogleda i odmahnu glavom izgovorivši pomalo iznervirano.
-Može, vozićeš ćeš iza mene, kada dođemo do makadama preći ćeš u džip jer tvoja limuzina bi posle trista metara ostala bez točkova. Hale sa sušionicama nalaze se na nepristupačnom terenu.
Nevoljno sede u njegov auto jer po izrazu njegovog lica shvati da je raspravci kraj. Vozili su se putem koji je bio toliko uzan da bi se teško mogla mimoići dva automobila, pogled je bio spektakularan. Veći deo puta je razgovarao na telefon što ju je činilo srećnom, tišina je izazivala kod nje nervozu. Bar nije obraćao pažnju na nju, imala je mir. Polako su se približavali delu planine sa oštrim kamenjem i pustinjom...put se nastavljao preko sitnog šljunka i kamenja koje je iskakalo na svakih par metara. Prizor je bio kao iz „zone sumraka"... nigde drveta, po neki žbun suve trave i gomila kamenja. Ježila se od nekog čudnog osećanja straha, kao da je smrt carovala ovim stenovitim poljanama. Pažnju joj privuče stado koza i čobanin. Pokaza rukom u njihovom pravcu i upita ga.
-Da li je ovo meštanin?
-Jeste, njegovi preci ovde žive stolećima, isključivo se bave stočarstvom.
-Nije mi jasno, šta ovde ima od hrane za nesrećne životinje?
-Ne hrane se ovde, silazi sa stadom niže niz planinu do prvih pašnjaka i šume. Ponekad prelaze desetine kilometara da dođu do trave. Na ovom delu planine, život je surov.
