Volela je i razumela koliko ljubav može biti bolna. Vozila je pored obale ne znajući gde će je put odvesti. Nije bilo ni bitno sem činjenice da treba otići što dalje, pobeći od ruke koja joj je drobila srce oduzimajući joj dah. Vasil...on mora biti srećan, mora rasti uz Orhana i Medihu. Ima toliko trenutaka u životu koji su potpuni samo uz podršku oba roditelja, mnogo radosti koju treba podeliti sa njima. Ona nikada ne može zameniti njegovu majku. Suton se spuštao nagoveštavajući dolazak noći...sa mora su pristizali brodići u luku oglašavajući svoj dolazak. Sunce je polako nestalalo ustupajući mesto Mesecu. Oko nje tama, opraštala se od njega kidajući ga iz duše bez suza, sama...u tišini. Okolina se menjala, ulazila je u planinski deo nesvesna da sve manje ima naseljenih mesta. Šuma se protezala sa obe strane puta i zakljanjala poslednji trag svetlosti....upali se rezerva na komandnoj tabli za gorivo. Narandžasto svetlo joj privuče pažnju, lampica je blinkala i upozoravala da će auto ubrzo stati. U momentu shvati da ne zna gde se nalazi...uključi GPS. Bio je mrtav. Izvuče telefon iz tašne i uključi, nije bilo signala. Polako stade na sred puta i izađe iz auta. Farovi su osvetljavali deo puta sa istim okolišem, nigde putokaza ni svetla u šumi. Oseti hladan planinski vazduh i strese se...ovde mogu dani proći dok ne zaluta neki automobil. Sve više je hvatao strah kako je vreme prolazilo, odluči da vozi dok se kola ne ugase. Imala je još desetinu kilometara pred sobom, verovala je da će nekoga sresti. Pela se polako uz planinu i nadala se da postoji makar neko selo. Kroz glavu su joj prolazile njegove reči..."nisi sigurna, planina je puna bandita", naježi se od nelgode. Ispred nje se pojavi čistina i kraj asfalta na koji se nadovezao makadam, jedva je mogla pratiti put kroz gusto rastinje. Auto se trže par puta i stade. Shvati da je potpuno sama u nedođiji, negde u planini u bespuću...jedini spas je bio da sačeka jutro. Mrkli mrak oko nje izazva napad panike, ulete u auto i zaključa se. Nije bila svesna vremena koliko je dugo pratila zvuke i naprezala oči pokušavajući da osmotri okolinu, hladnoća je postajala sve veća...utonu u san.
-Poslednji put je viđena u Amasri pre tri dana. Niko ništa nije video, sam službenik hotela je potvrdio da je uletela u auto i velikom brzinom otišla. – Orhan je pričao sa inspektorom u zgradi policije.
-Ne razumem kako ne možete ništa učiniti, nestala je devojka sa skupim autom i niko je nije video? Čekam od vas informacije satima, da li uopšte pokušavate naći moju verenicu?-vidno iznerviran mršteći se posmatrao je policajca.
-Gospodine Tekin, ona može biti bilo gde, jedino što znamo je da nije zabeležena ni na jednoj naplatnoj rampi. To jedino govori da je krenula ka istoku i ništa više. Traže je dve ekipe ljudi duž obale i raspituju se kod meštana.
-U mom okrugu nije, kao ni u tri ostala. Javili su mi ljudi u krugu od sto kilometara. Javite mi ako nešto saznate.
Izašao je iz zgrade i uhvati se rukom za potiljak, glava mu je pucala od ne spavanja, nije znao kuda da krene. Gde da je traži? Nikom ništa nije rekla, niko je nije video...šta se dogodilo? Sama pomisao da joj se nešto loše desilo dovodila ga je do ludila. Kao lud je išao pored obale gledajući niz stenje preživljavajući strah da je sletela u more. Umirao je svaki put kada bi oči spuštao u ambis pun oštrog stenja. Njenu smrt ne bi preživeo. Kako su sati prolazili sve više je verovao da ga je napustila. Njene reči su mu odzvanjale u ušima..."ne mogu živeti zarobljena u ovim zidinama". Bes ga je hvatao pri pomisli da je otišla sa Istanbulcem...on joj je mogao pružiti život kakav je želela. Oči mu potamneše od gneva, steže pesnice i procedi sebi u bradu „ Hana, živa nećeš ostati ako si sa njim". Izlete na terasu i viknu.
-Hajraaaa....pakuj moje stvari, idem za Istanbul!
Jak bol u glavi je naterao da otvori oči. Pokuša da razazna oblike u polutami. Polako se pridiže i shvati da leži na velikom krevetu u nepoznatoj sobi. Pažnju joj privuče nečiji pokret...okrete glavu i srete dobro poznati pogled. Sedeo je u stolici pored njenog kreveta netremice je posmatrajući. Mislila je da sanja, zatvori oči i ponovo se vrati na jastuke. Mozak je grozničavo radio, gde se nalazi? I zašto sanja Sadika? Začu zvuk pomeranja stolice i otvori oči...stajao je iznad nje. Jedva izgovori.
