Pokušala je zaspati. Toliko toga ga je htela pitati, a najviše od svega šta će biti sa njima? Ona mu nije ništa više od ljubavnice. Začu rezak zvuk kapije i skoči iz kreveta, prišunja se prozoru i pogleda kroz zavesu. Ugleda ga kako ulazi sa desetak ljudi u dvorište i tiho govori. Znala je da namerno stoji u delu dvorišta gde se ne može ništa čuti. Posmatrala je njegovo namrgođeno lice i oči koje su sevale ispod obrva. Bio je u tamnim pantalonama i beloj košulji, razdrljen i vlažne kose, okrete leđa i vide kako mu se košulja slepila za široka leđa. Bio je mokar od znoja. Nešto se dešavalo jer ne bi propustio priliku da se izviče na nju zbog odlaska sa Cazimom i devojkama. Prođe joj kroz glavu današnja priča kroz glavu i shvati da mu je ovo prilika da se konačno obračuna sa Sadikom. Grlo joj se osuši od straha, može izgubiti život...jednom je bio ranjen, ovog puta je pitanje kako bi se završilo. Sadik je čovek koji ne preza ni od čega. Navuče ogrtač i izlete napolje ne razmišljajući, želela je pokušati da ga spreči jer se ništa nije dogodilo...osveta je kao igra sa zavezanim očima. Silazila je niz stepenice kada je smotri...oči boje uzburkanog mora koje se sprema očekući oluju bljesnuše u mraku kada joj se ocrta meko telo ispod tanke tkanine. Kosa joj je igrala na prolećnom povetarcu...bila je kao slika iz snova, bela i nežna stvorena za ljubav. Steže vilice i skupi veđe, odmahnu glavom pokazujući da se vrati. Nije izdržala, viknu.
-Želim pričati sa tobom pre nego se kreneš igrati rata! – okrete se i vrati u sobu.
U roku od par sekundi ulete u sobu besan kao ris i zaurla.
-Kako se šetaš obučena u providnu spavaćicu pred gomilom muškaraca? Ti meni očigledno teraš inat!
-Nisam znala da samo primećuješ šta nosim, sva odeća ti je trn u oku... usput htela sam ti reći...
-Šta??? Šta si htela reći? Igraš se opet sa mojim autoritetom pred mojim ljudima, pri tom nemajući pojma šta se dešava. Hana, možeš li se samo držati dogovora i pravila?
-Ućuti već jednom...ne drži slovo! Nema potrebe da se sukobljavaš sa Sadikom, ja sutra odlazim za Istanbul. Posao sam privela kraju, ostalo može uraditi tvoj tim. Ne želim biti deo tvoje priče, niti tvoje prošlosti. Želim živeti miran život, želim romantiku...želim nekog ko će biti uvek tu za mene. Ovo je zatvor u kome ne želim ostati duže od jutra. Dosta mi je straha, dosta mi je tvoje igre toplo, hladno...ovo i onako nikada nije bila ljubav, posle Medihe ti nisi sposoban nikog drugog voleti a ja ne mogu voleti nekog ko nosi drugu ženu u srcu. Hoću nazad svoj mir, ti si opasan po život. Nas dvoje smo dva sveta...ovde može opstati samo onaj koji je kao zver, dovoljan sebi zadovoljavajući s vremena na vreme potrebe vraćajući se u jazbinu sa zidovima od tri metra. Ja to neću! – sruči salvu reči u jednom dahu bojeći se da je ne prekine.
Stajao je na korak od nje posmatrajući je kao da je prvi put vidi...njene reči su polako dobijale oblik, shvati da je ozbiljna u nameri da ode. Napravi korak nazad i mirnim glasom reče.
-Reci Aliju u koje vreme hoćeš da ti doveze auto ispred konaka. Ako je to sve što si mi imala reći ja bih se vratio poslu, pokvarila se mašina za branje pa bi trebalo da je osposobim do jutra. Što se Sadika tiče, ja i on imamo čiste račune, na pamet mi ne pada da sa njim otkopavam ratnu sekiru. Čovek mi je jednom davno učinio uslugu, otvorio mi je oči. – pogleda je ispod spuštenih trepavica i osmehnu se.
-Bilo mi je zadovoljstvo upoznati te. Laku noć.
Stajala je na sred sobe šokirana njegovom reakcijom...kako je glupa? Njega apsolutno nije zanimalo da li ide ili ostaje...ona je bila potrošna roba, dobio je šta je hteo i svoje ispunio. Izvuče kofere i natrpa stvari besno ih zatvarajući...pozva Alija telefonom i reče da ujutru u 6h njen auto bude ispred konaka. Sede za toaletni sto i uze da napiše pismo Selimi zahvaljujući na gostoprimstvu i žaljenju što nije uspela pozdraviti se. Morala je hitno za Istanbul zbog posla.
