Stigla je u konak kasno, nadala se da je gužva u konaku prošla. Tražila je drugi smeštaj jer njeno prisustvo bi još više otežalo situaciju, nije želela povređivati sebe. Mediha nije napuštala njene misli...hladnoću koju je osećala oko srca pri samoj pomisli da je bila njegova žena izazivala je grč u stomaku. Njih dve nisu mogle biti pod istim krovom. Tiho se popela u sobu i izvadila kofere...polako je spakovala stvari. Ispred kapije je čekao parkiran automobil...oseti gorak ukus u ustima, trebala se zahvaliti na gostoprimstvu Gospođi Tekin, njemu i Ajazu. Ona nije bila od onih žena koje će u životu jednog muškarca biti na drugom mestu, nikada neće dozvoliti da bude neko koga će upoređivati ili meriti na osnovu prethodnice aršinima bivše i sadašnje. Takav stav je imala oduvek jer prave ljubavi nikada ne umiru. Svaki pokušaj nastavka i oživljavanja nečega što je bilo jako i bezuslovno je uvek povređivalo onoga ko je bio zamena. Nije bila isključiva, može se u životu voleti više puta...ali jedna ljubav je uvek posebna, uvek ta od koje ustrepti duša. Posle razgovora sa sobom osećala je kako joj je pao kamen sa srca. On jeste bio iskušenje, neko ko je svojom pojavom i harizmom probudio potrebu ući u tajne hodnike i suočiti se snagom nepoznatog i toliko snažnog. Sreća nisu otišli dovoljno daleko i zato će put oporavka biti kraći. Orhan je muškarac koji se ne zaboravlja, tajna koja će ostati uvek privlačna ali dovoljno daleko da bi je povredila. Spusti se niz stepenice, pogleda u kuću koja je treperila pod svetiljkama...nasmeši se pri pomisli na onu noć kada je isto ovako gledala. Još jedno iskustvo i jedna lepa uspomena. Priđe joj momak iz obezbeđenja i podiže kofere, ponese ih prema izlazu. Koraknu stazom i pretrnu...iz tame izroni visoka figura muškarca. Ukopa se u mestu. Laganim koracima je prilazio, postepeno ga obasja prigušena svetlost. Stade na korak od nje preprečivši joj put. Gledali su se par trenutaka.
-Odlaziš? Iskreno, nisam očekivao od tebe ovoliko nepoštovanje. Mogu razumeti samo ako je ovo, tvoj beg. Isti onaj osećaj kada si u zamci a toliko želiš nestati uz reči..."žao mi je ali najbolje je ovako", bez suvišnih reči i traljavih objašnjenja koja nemaju značaj.
Strese se od njegovog glasa i blizine. U tamnoj košulji i pantalonama, snažan i stasit sa rukama na leđima nagnute glave u stranu posmatrao je netremice prodirući joj u dušu. Gledala je u njegove usne pokušavajući da razume reči koje je izgovarao sa osećajem da počinje nekontrolisano drhtati.
-Izvini...ja...htela sam otići bez buke. Ne želim stvarati problem....planirala sam doći sutra i zahvaliti se.
-Problem??? Kome problem? Kakve veze ima moj prošli život sa tobom? Uznemirena si zbog moje bivše žene i sina.
Hana pocrvene, zaboravila je da može biti bolno direktan, svaki put pogađajući u metu.
-Zašto bih bila uznemirena zbog njih? Očekujem posetu iz Istanbula. Mislim da ne bi bilo u redu niti korektno dovoditi nekoga ovde.
-Hana! Idemo iz početka...ti si u obavezi biti ovde, bio sam izričit u uslovima sa tvojom kompanijom, glavni tehnolog će imati smeštaj u mojoj kući. Isključio sam svaku mogućnost koja bi štetila mom poslu. Tvoj gost će biti u konaku. Imaš izbor, možeš otići s tim da mene ništa ne sprečava raskinuti i napisati u ugovoru koliko sam razočaran ne profesionalnošću njihovog radnika.
Njegove reči su odzvanjale baštom...osećala se posramljeno. Najviše je bolelo što je imala utisak da je znao razlog zbog čega je odlučila otići. Orhan je doživeo ljubav, delio je život sa nekim, pripadao i budio se uz nekog, ona ništa o tome nije znala...živela je za to i zamišljala bajku. U šta je upala? Dopao joj se brđanin, razveden sa detetom i predmet obožavanja još jedne žene, tinejdžerke koja radi kao sluškinja u njegovom domu! Nikako se nije uklapao u bajku o kojoj je maštala, i te kako je bio stvaran i nedostižan.
