Nakon završetka srednje škole, proslavili smo veliku maturu. Bio sam jako srećan, previše srećan. Dok sam se držao za ruke sa svojim voljenim, zamišljao sam naš zajednički život, našu kuću i našu malu porodicu. Zamišljao sam naš savršen život.
Sada više nismo mali, sada smo odrasli i spremni da uđemo u svet odraslih, da se suočimo sa odgovornostima i postanemo zrelije osobe. Ja sam bio zahvalan Bogu što u taj svet ne odlazim sam. Imam njega.
Posmatrao sam njegove crte lica i njegove crne sjajne oči, koje su podsećale na noć puno zvezda. Njegove usne, crvene kao nar i njegova koža, belo ko jutro. Kosa boje meda, slatka i mekana. On je bio ceo moj svet.
Žmarci bi putovali kroz moje telo, niz kičmu, kada bi on spustio svoje usne na moje, ispucale i obične. Njegov glas dok mi priča kako je proveo dan, mogu satima da slušam njegov melodičan glas. Znamo satima provesti ispod nekog starog drveta, čitajući neke priče ili lekcije vezano za školu.
Sada smo bez obaveza, ne moramo da učimo. Sada možemo da često posećujemo reku na kraju grada. Možemo bosi da šetamo po pesku i pravimo vence od maslačka. Sada možemo sve.
"Da li biste mi učinili tu čast i odigrali sa mnom poslednji ples?"
Nisam izdržao, moji obrazi mi nisu dozvolili. Morao sam da se nasmejem, da mu pokažem koliko mi je drago što me je napokon pozvao da plešemo. Mislio sam da nikad neće pitati. Samo...nisam ni znao da nam je to stvarno bio poslednji ples.
Ugurali smo se nekako u masu tinejdžera i naših drugova maturanata. Spojili smo naše levu i desnu ruku u jedno, on je prebacio svoju levu ruku na moje kukove, dok sam ja prebacio svoju desnu na njegovo rame.
Njegova ruka nosi divnu toplinu, nežnost i puno ljubavi. Vatra u našim očima je gorela, voleli smo se. Dok sam gledao u njegove crne oči i on u moje, naša tela su se pokretala u ritmu. Balada je ispunila celu prostoriju, romantični stihovi pesama su ulazili u naše vene...
Dok su svi plakali, mi smo bili srećni. Ovo jeste bila matura, svi smo tužni što se rastajemo nakon divnih uspomena i vremena provedeno zajedno, ali mora se ići dalje. Mora se postati čovek.
(...)
Prostorija je bila mračna i hladna. Nakon što je i poslednji maturant napustio prostoriju, svetla su se ugasila. Bilo je prazno i previše tiho. Devojke, sa razmazanim šminkama na licu i skinutim ukosnicama iz kose, krenule su svojoj kući. Noge, bolele su od previše plesa, nosile su štikle u rukama.
Moj voljeni i ja smo se vraćali kući u tišini, moja glava na njegovim ramenima, dok je njegova ruka odmarala na mojim ramenima. Šetali smo se kroz park, nekako da produžimo vreme. Nije nam se išlo kući. Svi su plakali jer se više neće viđati svaki dan, samo sam ja bio srećan jer, ni matura ni škola nisu uspele da nas razdvoje. Ja ću i dalje viđati svog voljenog.
"Moramo da pričamo," tiho je prekinuo tišinu, sklonivši svoju ruku sa mog ramena, te me gurajući da sednem na klupu. Seo sam na klupu, spreman za razgovor. Seo je pored mene i uhvatio me za obe ruke. Na desnoj ruci još uvek stoji prsten obećanja.
Pogledao sam mu oči. Nema više onog sjaja, nema više vatre niti ljubavi. Vidim samo bol i tugu. Srce me steže dok svakakve misli prolaze kroz moju glavu. Nikako ne bih mogao prihvatiti loše vesti, ne na ovako srećan dan. Ruže su ceo dan cvetale, ne želim crnog oblaka na kraju dana.
Ali...ipak moram da ga saslušam. Moram da budem njegova podrška, koliko god loše bilo. Moram da budem njegovo sunce, njegov lek za slomljeno srce. Nisam bitan ja, bitan je on. Dokle god je on srećan, i ja sam srećan. Ja se hranim njegovom srećom.
"Sutra putujem daleko."
YOU ARE READING
,,Boliš i ne prolaziš" [J.JK & P.JM]
Short Story"Mi nikad nismo umeli da plačemo na glas lažni ponos ide korak ispred nas Svako "zauvek" je laž kad "zbogom" reći znaš onom kome se od srca otkidaš." Započeto: 05.04.2018. Završeno: 08.05.2018. Cover by: -Your-last-wish- #34 IN FANFICTION - 0...