,,Boliš i ne prolaziš" [J.JK & P.JM]

♡ 2018 - Ljubav ♡

"30 GODINA MATURE!
GENERACIJA 1987-1988"

I dalje se trujem vinom, nisam prestao. Svaku noć, u krevetu sa istim muškarcem već skoro dvadeset godina, a ja mislim na drugog. Pitao sam se, šta bi bilo da je sudbina isplanirala drugačije?

Da sam i dalje ostao u njegovom zagrljaju, mislim da ga ne bi puštao. Mazio bi njegovo mekano lice, uživao u njegovom glasu, i govorio koliko ga volim. Ali, to su samo snovi. Realnost je mnogo bolnija, bez ikakvog ulepšavanja.

Naučio sam vrednost i pravu suštinu života. Ali, sve je to prošlo, ostalo iza nas, u našim sećanjima. On mi je ostao u sećanju, u jednom veoma lepom.

Nedaleko, gde smo moj muž i ja igrali ples uz baladu iz osamdesetih, posmatrao sam ga kako drži čašu šampanjca veoma kulturno, kako samo on zna. Nikada se ne bi reklo da je čovek u godinama, jedva je imao sede. Gospode, lepota ga i dalje služi, kao ikona je.

Naši pogledi su se sreli. Njegove crne oči kao noć, sa sjajem koje podsećaju na zvezde, probudile su sećanja u meni. Mislio sam da neću preživeti bez tog pogleda, ali dogurao sam do svoje četrdeset i kusur godine.

Iako sam već nosio naočare, video sam na koji način me posmatra. Falilo mu je nešto, i on kao da je to nešto tražio na meni. Iako je bio daleko, gledao mi je u dušu. Jungkook, nemoj to raditi, slab sam na tebe previše...

Zašto ne mogu da prestanem da gledam u njega? Zašto je teško skrenuti pogled, ka mom mužu?
Zašto me više ne voli?

Odjednom, njegov pogled se spustio na moj lančić. Posmatrao sam reakciju, bio je zadivljen, srećan i u šoku! Ostavio je šampanjac na sto, i blagim koracima krenuo ka nama. Bio je nežan, kao i uvek, i prolazio je pored ljudi. Kada nam je prišao, ubrzan rad srca se vratio nakon deset godina...

"Oprostite, smem li pozajmiti Vašeg partnera na minut?"

Yoongi se pokloni, i ode bez ikakvog komentara. Napokon, naš mali trenutak je došao. Napokon me prepoznaje, gleda svojim očima pune ljubavi i nežnosti. Napokon, samo on i ja, sami do zvezda i Meseca.

"Jimin," rekao je moje ime, nakon trideset godina. Ponovo sam se rodio, ponovo mi se ispunilo srce srećom, i ponovo sam se osećao voljenim.
"Tako mi je drago što još uvek nosiš lančić koji sam ti poklonio, hvala ti što me nisi zaboravio. Iako sam se oženio, mislio sam na tebe. Kunem se, jesam. Falio mi si, izvini što sam te naterao na suze poslednjim pismom."

"U redu je, to je bilo davno. Sva četiri pisma su bila prelepa, tako si bio osećajan," rekao sam, na ivici da ne zaplačem.

"Nisi se promenio. Šta više, ostao si isti, moj mali Mochi. Kosa ti je prelepa, obrazi crveni, a oči smeđe, osećajni mali biserčići. Mogu ti priznati da izgledaš zrelije sa naočarama."

"Ja se osećam staro, iskreno," nasmejao sam se i spustio pogled, da bih sakrio crvene obraze. Kada sam podigao svoj pogled, gledao me je, veoma ozbiljan. Sama krv se sledila u mojim žilama, pogled je bio jeziv da sam se uplašio.

"Nema potrebe da se osećaš staro, kada ćeš u srcu uvek ostati mlad. Upamti to, nas dvojica ćemo zajedno zauvek biti mladi, u našim osamdesetima, na maturi. Naše vreme se tada zaustavilo, nije nikud otišlo."

Kao da je bio u pravu.
Kao da je sat stao, ljudi oko nas.
Kao da smo samo mi najvažniji u ovom trenutku.

"Jimin, hajde da pobegnemo zajedno. Hajde da proživimo ostatak naših života, preostala jutra u našem krevetu, i preostale noći na terasi, gledajući zvezde. Hajde da zajedno napunimo devedeset godina," rekao je Jungkook, čvrsto stiskajući moju ruku.

Njegove reči su za mene bile svetinja, ali ne u ovom trenutku.

"Ne mogu. Ne mogu da napustim svog muža sa kojim sam proveo skoro dvadeset godina. Ako njega napustim, kako da napustim svoju kćerku, koja ima sedamnaest godina. Šta će ona pomisliti, za kakvog oca će me smatrati? Znam da je teško, ali provedi svoje vreme sa svojim mužem. Ako Bog da, nas dvojica ćemo biti zajedno u Raju," rekao sam, dok su mi suze lile iz oka, kao da im nema kraja.

"U pravu si. Ali, želim da znaš da ću te i dalje voleti do poslednjeg daha," brzinski, spustio je svoje usne na moje i nestao u masi. Njegove tople usne, tako brzo su nestale. Njegove oči crne, kosa boje meda, i njegove nežne ruke. Sve mi nedostaje.

Yoongi mi je prišao. Nisam ni primetio da stoji pored mene, sve dok mi nije mahnuo ispred nosa.
"Jesi li dobro? Šta ti je?"

Ono ništa kada me pitaju šta mi je...
"Ništa."

Video sam krajičkom oka, kako Jungkook gleda u mene, i hvata Taehyunga za ruku. Boli me duša, ali ovako je ispravno. Obojica smo skrenuli poglede i pustili suze. Nisam mogao da gledam kako odlazi kroz vrata, i nisam mogao da prihvatim da je ovo naš poslednji susret...

"Želim da znaš da ću te voleti do poslednjeg daha."

I ja ću tebe, Jungkook.

~The End~