,,Boliš i ne prolaziš" [J.JK & P.JM]

♡ 1988 - Rastanak ♡

Vreme je proletelo. Svaki minut, sat, dan. Nisam ni osetio odlazak vremena. Celu noć sam proveo na krevetu, sklupčan u tanko ćebe, sa mokrim maramicama oko sebe. Oči su me pekle, a suze samo slivale. Nisam mogao više da ih kontrolišem, odbile su da me slušaju. Obrazi su mi utrnuli, jecaji su bili izuzetno tihi.

Koja je svrha života? Trudimo se da pamtimo samo lepe trenutke našeg zajedničkog druženja! Naravno, ne smemo zaboraviti naše suze, naše emotivne momente, i naravno...naše svađe.

Naći ljubav svog života, to je kao biti srećan nakon kišnih dana samoće, a onda opet kiša samoće i raskida posle sunca sreće. Da sam uradio nešto loše, da mi je ovo kazna, prihvatio bih je. Ovako, ni kriv ni dužan, patim.

Ljubav lepo zvuči, ali malčice je drugačije u praksi. Ljubav ume biti najnežnije osećanje, ali ujedno i najsurovije osećanje. Kako je moguće da je naš raskid zasnovan na tome što moj voljeni odlazi daleko, od mene?

Prošlost je prošlost, moramo da se fokusiramo na sadašnjost. Iako prolazimo kroz teške prepreke, opet prolazimo kroz njih sa podignutom glavom. Slomljeno srce i hladne suze,  treba da budu zamenjene sa vremenom koji leči sve.

Ruku pod ruku, išli smo na železničku stanicu, gde se nalazio njegov voz. Imao sam hladan izraz lica, dok su mi ruke bile tople. Samo me je njegova nežna ruka grejala, mazila i čuvala. Suze su tek krenule iz mog oka, kada više nismo gazili beton, nego pesak i kamenje.

Stajali smo u mestu, gledajući u prazninu, u daljinu Seoula. Spustio sam svoju glavu na njegovo rame. Bio sam umoran, žedan i besan. Nisam mogao da se borim sa svojim osećanjima u sebi, boleo me je njegov odlazak. Nisam znao kada će se vratiti, i dal će se uopšte vraćati?

Kako ću ga preboleti, kako ću naći ponovo sreću? Kako ću nastaviti da živim? Kako ću da jedem danima, godinama, a da pritom ne znam dal je živ, zdrav i srećan? Kako?

"Teško je "zbogom" reći onome kome se od srca otkidaš."  

"Pisaću ti pisma redovno, obećavam. Takođe, obećavam ti, jedini moj, da drugog pogledati neću. Ja sam voleo samo jednom, volim i dalje, voleću zauvek. Nismo proveli sve ove godine zajedno, da bi se na kraju tragično završilo. Vratiću se,"

"I ja obećavam, srećo mog života, da drugog pogledati neću. Neću nikada zaboraviti oči tvoje tamne, koje su uvek mene posmatrale, sa prelepim sjajem. Tvoju kosu mekanu, žutu kao med. Tvoje usne crvene, sočne kao zreo nar. I nikada neću zaboraviti tvoje telo, belo ko jutro, koje je bilo pripijeno uz mene i grejalo me u hladnoći. Tvoja pisma ću, sa osmehom i poljupcem, dočekati."

Zagrlili smo se poslednji put. Poslednji put, ali najduži zagrljaj u mom životu.
Poslednji zagrljaj topline, nežnosti i ljubavi. Plakanje je kvarilo sve, podsećalo nas je na realnost. Kratak poljubac je barem malo ulepšao stvari, bar malo oterao crne oblake, i ulio nadu.

"Šetanje, ručanje, izlasci i diskoteke, poslednje pripreme za maturu, bioskopi i kafane, prespavanjci i učenje zajedno... Svi ti naši lepi i zajednički momenti biće zauvek tu, u srcu. Biće zaključani u maloj pregradici koja je posvećena samo tebi. Kada se vratim u Seoul, prvo na šta ću pomisliti si ti. Pomisliću na mog jedinog."

Izvadio je iz svog džepa kuticiju crvene boje. Posmatrao je tu kuticiju nekoliko sekundi, kao da se bori sa sobom. Verovatno se pitao, dal je pravo vreme ili ne? Ali, izgleda da je ipak odlučio i shvatio da je pravo vreme.

Otvorio ju je i izvadio lančić u obliku malog, srebrnog srca. Moje srce je zaigralo, a osmeh pojavio napokon na mom licu. Okrenuo sam se, a on je nežno stavio lančić oko mog vrata. Osećao sam se posebnim, osećao sam se njegovim.

"Volim te."