,,Boliš i ne prolaziš" [J.JK & P.JM]

♡ 1998 - Ponovni susret ♡

"DESET GODINA MATURE!
Ovom pozivnicom Vas pozivamo da, zajedno sa nama proslavite 10 godina mature. Slavlje se održava u svečanoj sali Umetničke škole. Generacija '88"

Oči pune suza, lutale su po belom papiru, po slovima ukrašene zlatnim šljokicama, i sa mašnicom na koverti. Deset godina od kako više nismo zajedno, deset godina kako ga nisam sreo, deset godina naše mature...

Spremao sam se, i premišljao o odlasku tamo. Nisam bio spreman da se vratim u prošlost, da sretnem lica sa kojima sam veselo maturirao pre deset godina. Nade nisam imao, znao sam da ga neću sresti. Znao sam da neće tamo biti, da se više nikada neće vratiti.

Ispunio sam skoro svako obećanje koje sam dao. Postao sam pisac, naučio sam jahati konja i obišao sam par prelepih mesta. Za vojsku se tek spremam, ako Bog da zdravlje, idem sledeće godine. Nisam samo ispunio jedno obećanje. Nisam našao drugog, još uvek njega volim kao i prvog dana našeg susreta.

Pogledajući svoj odraz u ogledalu na vratima moje sobe, shvatio sam da nemam šta izgubiti. Odlučio sam da ipak idem, da se pozdravim sa dragim licima, i provedem se. Jednom se slavi deset godina mature, godine samo lete, i ne vraćaju se.

Obukao sam se kao pravi gospodin, kao i pre deset godina. Bele pantalone, beli sako i leptir mašnica. Svoju kosu sam očešljao, malo namazao gela i stavio muški parfem na sebe. Svoj pogled sam spustio na ogrlicu, koju sam dobio pre deset godina...od njega. Udahnuo sam duboko vazduh u svoja pluća, i spremno izašao iz svoje kuće.

(...)

"Generacija 1987-1988
10 GODINA MATURE"

Sećate li se našeg prvog zajedničkog dana? Kako smo se upoznali, sreli, rukovali i postali bliski? Sećate li se svega? Sećanje me vraća deset godina u nazad.

Na primer, ja se sećam svega. Sećam se kako sam prvog dana upoznao Hoseoka, i kako smo odmah postali najbolji drugari. Sećam se treme, odlaženje do učionice gde se nalazio moj novi razred. I sećam se kako sam bio nervozan, kada me je dečko crne kose pogledao i uputio zečji osmeh.

Pesme su bile glasne, svi smo se okupili i plesali, dopuštali da nam ritam uđe u vene. Pevali smo pesme, naše pesme mladosti. Na ovaj dan, pre deset godina smo plakali, dok na ovaj dan, nakon deset godina se smejemo. Dosta energije i truda se uložilo u sve ovo.

Hoseok i ja smo stajali jedan pored drugog, gospodski držeći čašu vina u rukama. Nismo više mladi kao nekada, brzo smo se umorili od plesa, pa smo zastali u ćošku. Veselo smo ćaskali, pričali i prisećali se naših gluposti iz školskih dana. Bili smo mnogo glupi, i smešni.

Ne znam koja me je sila vukla, morao sam svoj pogled usmeriti ka desnoj strani. Svoju čašu vina zamalo nisam ispustio, srce mi je prolupalo, dok sam šokirano posmatrao kako figura mladog dečka prolazi kroz masu. Bože, promenio se nije...

I dalje je lep, mlad, visok, i veoma zgodan. Njegova kosa više nije žuta kao med, sada je podsećala na čokoladu, na slatku čokoladu. Njegove usne su i dalje podsećale na sočan nar, čak se ni njegov zečji osmeh nije promenio. Mahinalno sam spustio pogled na moj lančić i prekrio ga rukama.

"Hoseok! Skini mi lančić!"

Hoseok me je čudno pogledao, ali nije ništa pitao. Poslušno je skinuo moj lančić, i ja sam ga brzo spakovao u džep. Jungkook, sa neodoljivim osmehom, prišao nam je. Moje noge su se odsekle kada su nam se pogledi sreli nakon deset godina.

"Dobro veče, nadam se da ne kasnim," rekao je Jungkook. Ispružio je ruke, njegove mekane. Kladio bih se u svoj život da su i dalje tople, pune nežnih dodira, i sa vidljivim venama ispod sakoa. Jedva sam ostavio čašu vina, a da je nisam prosuo na sebe. Kada sam ponovo osetio kontakt njegove kože, vratila mi se sva ona izgubljena sreća.

"Lepo od tebe što si se vratio, Jungkook," dobacio je Hoseok, kada je video da ja nemam nameru progovoriti. Ako bih ispustio koju reč, odao bih sebe. Odao bih koliko sam srećan što ga napokon vidim.

"Nisam se vratio, došao sam samo da proslavim maturu, i sutra ujutru rano putujem nazad. Hvala Bogu, pa nisam došao sam. Moj muž Taehyung je uvek uz mene."

Moje srce je puklo. Osećao sam se kao da mi je neko izbio vazduh iz pluća. Molim vas, suze, ne odajte me još.
Zašto sam se ponadao da on nije otišao dalje? Zašto sam mislio da me još uvek čeka? Zašto sam u jednom trenutku zaboravio na pisma?

"Izvini, Jungkook. Potrudiću se da održim i poslednje obećanje."