kako početi ovo? pitam se već par dana ili meseci ili godina. generalno uvek shvatim da mi je jako jednostavno započeti bilo koju priču ili knjigu, ali ju je teško završiti. ne jer sam ultra super emocionalna osoba koja je vezana za svoje delo nevidljivom pupčanom vrpom, jer nisam, već jer uvek imam previše ideja, ili premalo ideja ili jednostavno sve što se dešava napolju, van moje sobe, nekada jednostavno bude previše ili premalo.
već godinu dana pokušavam da isprobavam nove stvari i da provodim više vremena u takorećoj realnosti jer je i to zdravo za bilo čiji um, čak i za introvertne osobe (also known as mina and others). tako da umesto da pišem i razvijam svoje ideje, ja se trudim da dobijam dobre ocene, da znam šta se uopšte dešava svuda oko mene, da raspoznajem u čemu sam još makar malo dobra osim u pisanju (jer nam odrasli uvek govore da se od pisanja ne može živeti), da se ne osećam usamljeno i da pomognem ljudima oko mene. svi mi moramo ovo da radimo. i da idemo u školu. sad, ja sam zaista srećna što imamo pravo da idemo u školu i da imamo pravo na školovanje, ali većinu puta, škola toliko ubije taj kreativni duh u meni...
ne samo kreativni duh, već i časove koje iole volim u školi škola učini dosadnim u roku od sekunde. ne znam šta trenutno pišem ali mi je zabavno.
uglavnom, primetila sam da nas mnogih nema na wattu koliko i pre. verujte mi, ja imam nalog od 2013 ili 2014 (ne ovaj, imala sam još jedan pre ali sam ga obrisala u 2015), i dosta se promeilo sve. ne da je to loša stvar. već sam primetila da što više socialnih mreža ima, to više imamo takorećih obaveza prema ljudima koji nas prate. bili to prijatelji ili neki random ljudi. opet provodimo toliko vremena gledajući tuđe živote na instagramu, zaboravljajući na kreativnost.
mi zaboravljamo da postoji nešto unutar nas, jer to nešto potiskujemo zaboravom. zaboravljamo na osećanja, na zabrinute misli, na paniku i na sve ostale stvari koje se motaju po mozgu ne samo nas tinejdžera već i mnogih ljudi ovih vremena.
first disobey then look at your phones, kids
moral ovog random poglavlja u ovoj *knjizi* koju *pišem* već dve i nešto godine je da svi mi treba da se setimo da napišemo nekad nešto. ili uradimo nešto kreativno. ili da jednostavno odahnemo kada je ekran crn.
dugo mi je trebalo ovo da shvatim, ali koliko god život bio težak i naporan i gadan, opet je mnogo lepši nego crnilo i smrt.
stay chill ppl
mina the weirdo
*nadam se da ćemo se videti opet za par dana*
