flower crown » 2nd season

fifth

Probudila se u tišini decembareske noći. Jedva je disala i nije znala da li je to od adrenalina ili od straha. Njene ruke su uhvatila torbu koja je stojala sa lijeve strane njenog djevojačkog kreveta i na svoja stopala je navukla stare patike. Nije htjela nositi štikle u ovakvoj situaciji. Bježala je. Nije išla na modnu pistu. Njeni prsti su brzo navukli toplu zimsku jaknicu i našla se u hodniku svoje stare kuće. Činila je pogrešku i u dubini svoje duše je to osjećala. Nije trebala ostaviti svog brata, majku, Niu.. Ali nije mogla nastaviti ovim putem. Svi oni su se trudili da joj budu potpora no na kraju, su samo uništili njen život. Prošla je rukom kroz kosu koja je sada bila kratka. Radi novog indentiteta je odlučila ošišati svoju kosu. Zatvorila je vrata iza sebe, ispuštajući kratki uzdah. Auto je parkirako stojalo na cesti i mogla je vidjeti crvenu kapu, neobrijano lice i predivne duge trepavice. Brže nego ikada se našla u njegovom auto, spajajući njihove usne.

- Falila si mi.. - nekako je promrmljao. - Pet punih godina bez tebe.. - nasmijao se, čuvajući je što je bliže moguće. - Volim te, Devra.. - brzo je obrisala suze sa svojih obraza i posljedni put pogledala prema svojoj kući. Bila je definitvno drugačije u noći. Nasmijala se i pogledala u njegove oči.

- Možemo krenuti, gospodine Malik. - klimnula je glavom, čisto da potrvdi ono što misli.

- Drago mi je, gospođo Malik. - zakikotala se i pogledala kroz prozor automobila, čvrsto čuvajući Zaynovu desnu ruku, dok su njeni prsti prelazili preko prstena koji mu je ona stavila na prst. Sve je bilo zbrzano. Samo njih dvoje sa potpunim strancima kao kumovima. No, svejedno je bilo ljepše nego i jednog drugo vjenčanje. Čuvala je njegovu ruku, prisjećajući se dana kada je Niu izvukla van i kada ju je molila da joj bude kuma. Kada se udala za njega. Kada su se prvi put poljubili kao muž i žena.  Željela je imati samo lijepa sjećanja, ali znala da će takva postojati samo ako bude sa Zaynom. Zato je odabrala njega. Njega prije svih drugih ljudi. Pjevušio je nepoznatu pjesmu barem njoj. Uživala je u njegovom glasu, nije ju ni zanimao tekst pjesme, samo njegov glas. Čuvala je njegovu ruku u svojoj čvrsto. 

- Kada stižemo? - prošaputala je kada je završio sa pjevanjem. Bilo je oko dva sata ujutro i njen najveći strah je bio da će se mama probuditi i neće ju naći u krevetu. Sve ove godine je uspješno skrivala Zayna od svih drugih ljudi. Onaj dan u bolnici su se tako dogovorili. Punih pet godina će čekati, dovoljno da ljudi zaborave i onda će otići. Ona je naravno napisala pismo mami kako odlazi sama i kako joj je muka od svega. Nije bila sigurna da će mama povjerovati u to, no bilo joj je sasvim svejedno. Imala je trideset punih godina i mogla je da radi što želi. Sa onim s kim želi. 

- Petnaestak minuta do aerodroma, i onda nas Italija čeka. Dva sata vožnje avionom i slobodni smo. Mrzim ovu državu.. - promrmljao je, stežući ruku oko volana. Već je imao jasne bore na čelu. Bilo mu je punih 36 godina. Nije više ni bio u najboljim godinama, mada se to nije moglo primjetiti. I dalje je bio visok i zgodan, dobro građen sa urednom frizurom i bradom. Nasmijala se, otvarajući prozor, puštajući hladni zrak unutar njihovog auta.

- Volim te, Zayn.. - nasmijala se, stežući njegovu ruku.

- I ja tebe Devra.

_______________________________________________________
woops, nemam pojma je li ovo kraj ili nije. ako mi dođe da pišem ovu priču ponovno, nastavit ću. ako ne, onda je ovo kraj. svi možete zamisliti nastavak.. djecu ili možda smrt u nekoj saobraćajnoj nesreći. to je na vama. ako se zaželim devre i zayna, onda ću im ja isplanirati budućnost. hvala vam što ste čekali i što ne odustajete od priče iako ja odustajem. hvala vam što ste čitali i što ste bili tu sa devru i zayna, i oni vam zahvaljuju. nadam se a sam vam barem nekada uljepšala dan ovom pričom i nadam se da je ova priča barem dio nečijeg života kao što je mog. pa, devra i zayn vrijeme je da se oprostimo.