NA METAR OD ISTINE 5. Deo

DRUGO POGLAVLJE

Darko

„I dok čovek trepne godina se izvukla", kažem Petru dok pijemo kafu nakon kasnog doručka u mom restoranu, i gledam u mobilni.

„Šta?", pita izbečeno. „Koja Nova godina? Pa, treći april je!"

„A, čuj!", pogledam buraza. „Znam da je april, Damirova godina se izvukla", pojasnim i ponovo puštam snimak da vidi i moj buraz.

Gledamo kako se mali igra sa kockicama dok ga mama doziva i priča da me čekaju, a kad moj krv pogleda pravo u nas iz mobilnog, pa se još i čuju ozbiljne reči moje snahe – Nadam se da vidiš isto što i ja Darko. Ima tvoje oči... Sav se naježim.

„Jebote, mali stvarno ima tvoje ledeno plave oči", Petar me zagleda.

„Nije krv voda, buraz..." Klimam zamišljeno.

„Hajde pali", tresne me po ramenu. „Pravac Bosna!", podvikne.

Pogledam ga i razmišljam koliko je pametno da odem. „Jok!", coknem. „Dobro su. Ne trebam im", dodam.

„Ne seri, Paša!", ispali. „Šta?", zavrti glavom. „Samo ćeš im ići ako su loše? Gde će ti bre duša?", frkne ljutito.

I, stvarno se pitam – gde će mi duša? Gde će duša koju više i nemam, pa gde može nešto što nemaš? – Nigde!

„A, u kurac!", opsujem i ustanem. „Idem da odnesem poklon, nek zna dete da me ima", kažem smrknuto.

Petar me ošine pogledom, a znam da bi me sad zapravo ošinuo šakom reko usta, pa bez reči krećem.

Prvo odem u prodavnicu igračaka i kupim crni audi na akumulator da mali vozi isto što i njegov amidža. Ma, kao poručena kopija Q7-ice, samo kabriolet. Čekam dok umotaju čudo za dete, onda na čestitki napišem:

– Srećan rođendan, silo moja. Voli te tvoj amidža. – Pa dodam i petsto evra u kovertu koju zalepe na poklon.

Uzmem veliki auto, donesem ga do džipa i uspem da ga spakujem u bunker, onda zapalim kući da se presvučem.

Vozim prema Tarčinu dok sećanja sama kreću da naviru, a taj deo sam mrzeo više nego išta!

Cele godine su mi od brata i snahe stizale poruke, slike i snimci mog Damira. Ma, sve sam živo ispratio, kao da sam ga gajio, od prvog zuba do prve temperaturice. Ali, jebi ga... Nisam im odgovarao na poruke iako sam u sebi bio zahvalan za svaku. Negde sam se držao rutine da skoro svakog meseca snahi pošaljem poruku i pitam kako su dete i ona. Ostali me nisu zanimali. Tačnije, nisam želeo da me zanimaju, jer ni ja njih nisam zanimao. Džaba ubeđivanja, džaba sve, kad su me otpili kao poslednje govno pre deset godina. Ma, džaba i Tidžine suze koje čujem dva puta godišnje, jer im je jezik bio brži od pameti, a ja to nisam mogao da oprostim.

Veče pada dok se parkiram malo niže od vile moga brata... Ostajem da sedim i posmatram dvorište i prilaz. Dajem sebi koju minutu da se pripremim na susret sa roditeljima i preživim sećanje na moju voljenu. Pošto se saberem i pomislim da krenem, vidim kako grupa izlazi iz kuće, pa ostanem u džipu. Ispratim pogledom ljude kako idu u kuće. Spazim Tidžu i Nebojšu, ali Bogu hvala jer pričaju sa nekim pa oni ne spaze mene! Nakon što nestanu, izađem, pogladim crnu košulju i pantalone, uzmem iz bunkera poklon i ponesem.

Stanem pred ogromna vrata, pozvonim, a neki momak ih otvori.

Predstavim se ko sam, i on me povede u belu unutrašnjost, vidim gomilu poklona u dnevnom salonu punom balona, pa tu spustim i vozilo za mog bratića. Krajem usne se nasmešim jer je moj poklon najveći i negde u mislima vidim kako sedi u audiju i vozi ga po ovoj savršenoj kući.