NA METAR OD ISTINE 5. Deo

ČETVRTO POGLAVLJE

Darko

Gledam je kako sedi u svom malenom autu, kako me oči boje čokolada tužno posmatraju... Znam da je iznenađena, ali i sam se pitam šta radim kog kurca?

Šta god da radim, radim vođen potrebom da pomognem i spasem jednu dušu, i znam da neću pogrešiti.

Sporim pokretom ruke je uhvatim za drhtav dlan i navedem da onako bosa izađe iz auta. „Hajde", tiho izgovorim i povedem je prema svom džipu na cesti. Otvorim vrata i navedem je da sedne.

Onda me pogleda i zatrepće ali izmaglicu iz pogleda ne može da otera. „Gdje ćemo?", jedva čujno upita dok briše suze.

„Idemo odavde, Nina", posmatram je i kao da vidim sebe. Znam kako joj je...

„Moj auto...", pogleda iza mene. „Moji stvari su u...", skupi usne u crtu.

„Opusti se", namignem joj i zatvorim vrata.

Priđem njenom autu, nekako se uglavim unutra i parkiram ga pokraj puta, onda izvučem ključeve i stavim pod patosnicu suvozačevog sedišta. Izađem, pa prvo sa zadnjeg sedišta uzmem jedan kofer i ubacim u svoj bunker, a zatim i ostala dva iz njenog bunkera.

Sednem u svoj džip i pogledam je. „Počni da pišeš po belom papiru", kažem, dok vadim mobilni i samo kratko otipkam bratu poruku gde je Ninin auto i ključevi.

„Trenutno sam umorna da bih pisala", pogleda me.

Lagano krenem i nastavimo se voziti. „Onda obori sedište i odspavaj jer tri i po sata ćemo sigurno putovati." Ne obazirem se na mobilni koji mi vibrira. Boli me kurac za skoro sve u Tarčinu, trenutno.

„Nervozna sam da bih spavala", frkne.

„Hoćeš da pričamo?", ponudim i tu opciju.

„Pa... sve si malo pre čuo kod svoga brata u kući", zareži, sunce joj njeno.

„Jesam i...", ujedem se za jezik koji opasno preti da mi sad bude brži od pameti.

„Šta – i?", okrene se malo u sedištu kako bi me gledala.

„Ništa", stegnem jače volan jer sam bio na samoj ivici brata da joj patosiram, a i mog zajedno sa njenim.

Odjednom ućuti, pa pustim tihu muziku i skoncentrišem se, pa nagazim gas. Krajem oka je pogledam kako gleda u prazno, negde ispred sebe. I Bože, kako želim da je poštedim te praznine, kako želim da joj ispunim taj beli list papira lepim rečima... Želim, ali mogu li?

Otkako sam ostao bez Monike i bez porodice, nisam više imao ljubavne veze, niti sam svoje praznine popunjavao nečim, a sada kao da je Nina počela nešto da popunjava na mojim belim listovima... Puštam misli da mi plove i nemam pojma koliko prolazi.

„Gdje smo sada?", pita radoznalo.

Pogledam je i nasmešim se jer lagano dolazi sebi. „U Srbiji."

„Darko nisam luda, znam kada smo prešli granicu, ali gde smo?"

„Pa... prošli smo Pričević", zabavljeno dam odgovor koji joj ama baš ništa ne znači.

„Dobro...", otegne, pa prekrsti gole noge a meni se 'Mirko' uznemiri. „Koliko još do Beograda? Manje od pola sata?", pogleda u sat na kontrolnoj tabli ispred nje.

„Za petnaestak minuta smo u Valjevu."

„Valjevu?", ponovi i osećam kako pilji u mene.

„Idemo mojoj kući", saopštim ozbiljno.

„Ne idemo u Beograd?"

„Jok", coknem.

„Zar ti ne živiš u Beogradu?"