I okrećem listove,i maštam i nadam se da će biti bolje. Da ću ja konačno biti srećna,ali kako se trudim da ubedim sebe da će sve biti u redu tako sve dublje padam u ponor moje tuge,sve dublje okušavam tvoje laži i držim se za tanku nit tvoje duše koja mi je trenutno jedini spas.A ona puca.Osećam da puca,osećam da te gubim,nestaješ iz mojih snova i ostavljaš me samu,samu sa sobom.A to je najgore.To me ubija,to mi ne dozvoljava da dišem.Gušim se,tonem. Ne mogu da živim sa činjenicom da je naše vreme gotovo,ne dozvoljavam to.Fali mi tvoj dodir,tvoj blesav osmeh,tvoje iskrene a ipak šaljive reči,tvoj nežan pogled deteta,tvoj iskren zagrljaj prijatelja,tvoj savršen poljubac ljubavi. Fališ mi ti,kretenu.
