Zar ti nije žao?
Gledaš me svakog dana,na drugoj strani ulice,kao na drugom kraju sveta.Kako stojim,nemo posmatram tebe.Na licu mi nije više onaj detinjast osmeh u koji si gledao svakog dana. Moji obrazi nisu više rumeni od stidljivosti kada te ugledam,već od suza koje ih redovmo čiste.Moje oči ne sijaju kao onda kada te ugledam sijaju jer mi malo fali da pustim suze.
Zar ne vidiš?
Moje ruke više me grle tvoje nežno telo.Moji dlanovi više ne dodiruju tvoje nežno lice.Moje oči više se ne gube u dubini tvojih.Moji obrazi su zaboravili tvoj nežan dodir,moje usne više nisu umorne od tvojih poljubaca,ali moje srce te i dalje pamti kao jedinu svetlu tačku u mračnom tunelu.
Zar ne osećaš?
Nema više sreće koja me je ispunjavala svakog dana.Nema više one razigrane devojke koja ti je pružala osmeh na lice svojim šašavim ponašanjem.Nećeš me videti kako skakućem kao dete,već kako šetam veoma sporim koracima.Zaboravi na osmeh, nestao je zauvek.Zaboravi moje oči,nestale su u ponoru slanog mora.Zaboravi na mene,nestala sam onog dana kada smo mi prestali.
