Koračam ali tlo ne osećam.Dišem a gušim se.Osećam blagi povetarac kako nosim moju kosu i hladi mi ušne školjke.Tišina u centru grada,odjednom su svi zvukovi nestali samo čujem svoje uzdahe.Dlanovi mi se znoje.Plašim se da pogledam napred kada već osećam tvoj miris,taj dobro poznati miris koji budi sećanja,vetar suši moje oči,osećam blago peckanje.
Muk.
Osećam pulsiranje krvi koja struji mojim telom,prsti su mi hladni.
Trzanje u nogama me plaši jer mislim da gubim ravnotežu ali hodam uspravno i ponosno.
Tu si,posmatraš me i prolaziš pored mene ravnodušno.Osećam tvoj topli dah pomešan sa hladnim vazduhom,zaustavio je moj.
Muk.
Stežem telefon u rukama dok osećam kako mi se disanje unormalilo.
I pitam te kako posle toliko zajedničkih momenata,mi smo stranci.Stranci za svet a ljubavnici u duši.Kako prolazimo jedan pored drugog kao da ništa nije bilo,kao da nam stomak ne stvara čudan osećaj?
Kako te ne povuče ta viša sila da me pogledaš i uhvatiš za ruku u dozvoliš da se ponovo spojimo u jedno ali ovaj put bez grešaka?Zašto ne osećaš isto.Ja se odupirem,priznajem,ali sve se više plašim da me snaga napušta i čekam trenutak kada ću se u potpunosti prepustiti osećaju slobode i sigurnosti,jer se vraćam svom domu,vraćam se tebi.
