leto

2

lena je bila nezadovoljna osoba.

mrzela je sebe, svoje telo i svoj karakter. bila je nekako zatočena u telu koje nije želela da prihvati.

stefan je bio neko ko je na putu da otkrije životne radosti. bio je dovoljno odrastao za pijanke, žurke pored mora, prijatelje starije od njega po dvadeset godina, noćna kupanja.
njega nije brinuo izgled, iako je vodio računa o njemu.
shvatio je poentu koju lena nikako nije mogla da razume.

on je bio osoba koju bi ljudi nazvali srećnom. to je prosto blistalo u njegovom stavu i iskrilo u njegovim očima.
kada je sreo lenu, poželeo je da bude još srećniji.

ljudi su uvek pohlepni. ako mogu da imaju više, na sve načine će pokušati da više i dobiju.

×××

drugi put kad su se sreli saznala je da se zove stefan, jer je vozač broda glasno viknuo da "stefan pokupi karte".

ovog puta primetila je nežnu smeđu nijansu njegovih očiju, usne boje trešanja koje su otkrivale sitne bele zube i ružičaste desni kad bi se nasmejao.

gledala ga je kroz tamna stakla naočara i njegova koža joj je delovala još tamnije.

prelep je, pomislila je.

čudno je kako ljudi uvek teže ka tome da budu savršeni, ali im to nije kriterijum u potrazi za partnerom. ljudi su jedina rasa sposobna da u manama nađe lepotu i savršenstvo.

silazila je niz stepenice broda i spremala se da skoči na šljunak, kad je upravio pogled prema njoj. ona je gotovo zastala, ali navala ljudi iza nje ju je primorala da krene.

nije nosio naočare. oči su mu bile meke i smeđe, kao mlečna čokolada koju je toliko obožavala.

"hej", rekao je.

uprkos ljudima koji su nervozno gunđali iza nje (jedan deda ju je ubo vrhom suncobrana u leđa, pravo u kičmu), zastala je, sa jednom nogom pruženom ispred da bi se na nju dočekala kad skoči.
podigla je naočare za nijansu tako da je mogao da joj vidi oči.

"nisu prirodno plave", rekla je, skočila na kamenčiće i nestala u masi ljudi.