leto

12

čitavu noć ležala je budna pored nikole i pitala se da li je u redu ono što je uradila.

ubijala je sebe pitanjima kojima nikako nije mogla da nađe odgovor.

×××

"ne mogu to da mu uradim", rekla je konačno.

odlučnost koje se stefan sećao joj se vratila i zapalila njene smeđe oči dubokim sjajem.

"razumem."

i razumeo je. lenu je, za razliku od drugih žena, mogao da razume. kad god je ona to tražila od njega, bio je spreman.

"ovo je bilo nešto što je toliko dugo planirao, jednostavno ne mogu to da mu upropastim."

"samo nemoj da pričaš o njemu. idi i budi sa njim. u redu je, razumem."

činilo joj se da mu u glasu oseća bes, nepoznat do tada. stefan je umeo da bude tvrdoglav, nežan, popustljiv, zabrinut, ali nikad besan.

izašla je iz njegove kabine, ostavljajući ga da luta mislima nazad do one godine, kao i svakog dana.

nazad do godine kad su oni bili samo još jedan letnji par pod čistim zvezdanim nebom.

×××

nikola je ležao na njenoj strani kreveta i čitao neku tanku knjižicu.

"hej", javila se kad je ušla.

izula je papuče i sela na ivicu kreveta.

"hej. gde si bila?"

"na palubi. da vidim šta se radi."

legla je pored njega i gledala ga, diveći se njegovom profilu, kao i uvek.
oštra linije vilice pretvarala se u blago upale obraze, istaknute visokim jagodicama.

stefanovo lice je i dalje bilo pomalo dečački oblo, ozbiljnije tek zbog brade i očiju koje su odraslo gledale.

ipak, nikoline usne su bile tanke i suve, ukusa na koji nikako nije mogla da se navikne, stranog ukusa, čak i posle skoro godinu dana. smejao se uvek odmah široko i srdačno, što ju je nekad privlačilo, a sada je shvatila da joj se stefanov postepeni osmeh više sviđa.

oči su mu bile žućkaste, i lena mu je često govorila da je kao mačka. imale su ozbiljne predispozicije da potamne u smeđe tokom puberteta. ona je imala dosta prijatelja kojima su oči jednostavno potamnele i tako ostale. ipak, njegova boja se zadržala.

crnu, slabu kosu gubio je već u dvadesetim, i lena nije mogla na to da se navikne.

obožavala je gustu stefanovu kosu u kojoj je mogla da zaglavi prste kao malo dete.

stefan. stefan je bio ono što joj je trebalo, a nikola je bio ono što je imala. nije znala kako da se izbori sa tim.

"opet me proučavaš."

"izvini."

"volim te."

"hvala ti."

pogledao ju je.

"šta?"

"volim i ja tebe."

odlučio je da ignoriše malopređašnji ispad.

"uskoro pristajemo u veneciju."

"jupi."

"šta ti je?"

ona se pridigla na lakat i nekoliko beskonačnih trenutaka ga gledala.

"kapetan je neko koga sam poznavala."

"misliš, znaš ga?"

"da, to."

"pa?"

"on i ja smo nekad bili zajedno. pre nego što sam tebe upoznala. letnja romansa."

nikola je zatvorio knjižicu bez da je obeležio gde je stao. lena bi ga inače na to podsetila, ali sada nije. uspravio se i gledao je čudnom mešavinom ljubomore, besa i straha. možda najviše straha.

"znala si to? znala si to pre nego što smo došli, zar ne? zato si tako brzo pristala? zato si želela da dođeš?"

"ne. on ne menja činjenicu da sam sa tobom, nikola."

on. sada je na obe strane bio po jedan on.

"menja on mnogo toga, leno, ali izgleda da si ti shvatila to pre mene."

lena je ugrizla usnu.

"nemoj da praviš scene."

"neću. nikakve scene nakon što sam saznao da si do pola noći juče bila napolju sa nekom bivšom letnjom ljubavlju."

ustao je i ona se brzo uspravila. uzeo je kofer i pobacao stvari koje je izvadio nazad unutra.

"gde ideš?"

"da nađem slobodnu kabinu. sa tobom neću da provedem nijedan minut više nego što moram."

izašao je u hodnik vukući napola zatvoreni kofer.

lena je legla, raširenih ruku i nogu, preko celog kreveta.

izgleda da sam i ovo upropastila, pomislila je.