ii

179 20 0
                                    

"gde bih sada mogla da te odvedem?"

"možda je najbolje da se negde odmorimo, šta misliš?"

lena je zaustavila auto na praznom parkingu kod parka gde se igrala kad je bila dete. dovezla ih je iz crne gore do beograda u iznajmljenom fiatu koji je bio tako mali da su jedva spakovali sve stvari u gepek i na zadnje sedište.

"nemamo ništa rezervisano."

"imaš majku ovde."

lena je ugrizla usnu.

"taj stan je premali. ne bismo imali gde da spavamo", rekla je dok joj je stefan proučavao lice.

bio je kraj septembra i lena je htela da odu na nedelju dana u beograd, pre nego što stefanu krene nova radna sezona. on se složio, želeći da vidi tu prestonicu iz leninih priča o detinjstvu.

na moru je još bilo toplo, a u beogradu je kiša prskala po tankom staklu na prozorima malog fiata i na displeju je pisalo da je temperatura ispod dvadeset stepeni.

stefan je pogledao lenu u sivom pamučnom šortsu i beloj majici na bretele, sa rozim naočarama za sunce zataknutim za majicu. nekako se nije uklapala u jesenju atmosferu u gradu. ljudi koje je napolju mogao da vidi su nosili dukserice i dugačke nogavice.

"možemo da odemo do nje da je obiđemo i popijemo kafu, ako hoćeš. nisam planirala da joj kažem da smo ovde. gnjaviće nas."

"voleo bih da je upoznam, ali da se prvo presvučemo."

lena se složila i ubrzo su se gurali na zadnjem sedištu, prebirajući po velikoj platnenoj torbi (lena ju je nosila na plažu kad je upoznala stefana) i tražeći jesenje stvari koje su spakovali za slučaj da ih dočeka ovakvo vreme u beogradu.

obučeni, izašli su na prohladan vazduh koji je mirisao na vlažno lišće i tek nedavno prestalu kišu. lena je prekrila stvari velikim peškirom.

"da neko ne bi poželeo da nam obije auto", objasnila je stefanu svoj postupak.

onda su krenuli niz ulicu, držeći se za ruke.

×××

stefan je stajao pored lene na pristaništu. iako je magla još obavijala zgrade ispod kalemegdana i blizu savskog mosta, vedro nebo nad njihovim glavama obećavalo je sunčan dan.

"eno ga jedan od onih šlepera sa ravnim dnom", rekla je, pokazujući mu prstom.

stefan se setio te priče, kada mu je rekla da se pored reke oseća slobodno, slobodnije nego pored mora.

"i dalje se ovde osećaš slobodnije nego pored mora?", pitao je.

ona se uspravila i pogledala ga, a onda joj je veliki osmeh zablistao na licu. stefan je pomislio kako nikad nije video srećniju lenu.

"mislim da mi je tamo sada dom."


"zar tvoj dom nije ovde?", okrenuo se i pokazao rukama na bezbroj brodova, splavove, visoke zidine kalemegdana koje su se nazirale kroz maglu.

"ovo je moje rodno mesto, ili zavičaj, tako bi rekli kod nas. ali moj dom je sada tamo gde si ti. i ako si ti na moru, onda je dom tamo", rekla je odlučnim tonom.

stefan se nasmejao i privukao je u zagrljaj. njih dvoje nisu imali običaj da se često grle, ili da se grle kao normalni ljudi. lena bi ga često zagrlila s leđa i nekako sa strane, tako da je naslanjala glavu na njegovu ruku. stefan je nju radije samo držao uz sebe, sa rukama na njenim kukovima ili struku, ali im je to omogućavalo da budu posebno bliski u retkim trenucima kada su se grlili.

"dom je tamo gde ti je srce", rekao je stefan, brade naslonjene na njen potiljak.

"aha. ko je to rekao?"

"ja."

"ne. mislim, ko je to izjavio? čiji je to citat?"

"pa moj, upravo sam to smislio."

lena se nasmejala njegovoj nepokolebljivosti.

"primećuješ li kako je ovde sve depresivno? nekako usporeno i tužno. tako je svake jeseni u beogradu."

"ako uzmemo u obzir da jesen još nije počela."

"da, i to. ne želim da nam takvo raspoloženje uspava ljubav."

"o, sireno, naša ljubav može da bude samo nežnija, ne i uspavana."

lena se nasmejala.

"na moru smo mogli sami da odlučimo da li želimo da budemo u ovakvom raspoloženju, a ovde smo primorani na to."

stefan je klimnuo glavom. i on se osećao nekako usporeno i setno.

×××

"misliš da postoje sirene u slatkoj vodi?", pitala ga je.

sedela je na ivici jezerceta u zoološkom vrtu i bacala smoki patkama u vodu.

staze su bile pune ornih porodica sa decom koja su nosila jaknice i gumene čizmice, i izazivala raznežene stefanove uzdahe kad bi protrčali pored, ili čak između njih.
lena se na to samo smeškala.

"nisam siguran. ali ako postoje, ti si sigurno jedna od njih."

lena se nasmejala i bacila poslednji smoki jednom prljavom labudu koji je izgledao staro i istrošeno.

neki mali dečak je dotrčao do stefana i uhvatio ga za ruku, verovatno misleći da je to njegov tata ili stariji brat.

"tata, mogu li i ja tako da hranim patkice?", rekao je savršeno razgovetno, a onda je podigao pogled i susreo njemu nepoznato stefanovo lice.

"o, izvinite."

pustio mu je ruku i otrčao ka drugoj grupici ljudi.

"pravi si nesuđeni otac", rekla mu je lena, grleći ga.

"da, stvarno ne zna šta propušta."

oboje su se nasmejali.

letoWhere stories live. Discover now