leto

13

uveče je bio priređen koktel na palubi za sve goste. lena i nikola su se pojavili zajedno, kao par kakav su bili.

među poslednjima su se popeli na palubu. nikola je očima tražio kapetana čijeg imena nije mogao da se seti. stiskao je leninu ruku toliko jako da joj je utrnula.

stefan je stajao sa ostalom posadom viših činova. odmah je primetio lenu, uprkos nikoli koji ju grubo vukao za sobom. ona se smeškala, pokušavajući da izgleda kao inače.

nosila je belu pamučnu haljinu sa zelenim šarama, koja je sezala do polovine njenih listova. haljina koja ništa nije otkrivala, dovoljno široka da se ne primete njena bedra i struk dok hoda, sa velikim izrezom, ali ne dovoljno dubokim da bi pokazala dekolte.

i ponovo krije kolena, pomislio je stefan.

tek onda je primetio nikolu koji ju je vukao do stola sa posluženjem. lena je uzela čašu nečeg zelenkastog, isto ono piće koje je pila u budvi, a stefan nije znao kako se zove. nikola je pio vino. stajali su u senci pored ograde, ona mu je nešto pričala, sa ucrtanim osmehom, a on je slušao i davio se u vinu.

×××

stefan je sedeo provukavši noge kroz ogradu kao one večeri, a lena je stajala naslonjena na ogradu da ne uprlja haljinu. imala je pletenicu koja je isticala crte njenog lica. vetar je duvao baš jako i sitni pramenovi su neprestano bežali iz njene frizure.
iz bele torbice je izvadila pakovanje vinstona i zapalila jednu cigaretu dok ju je stefan gledao.

"vinston ima ukus lep, cigareta za svaki džep", rekla je i nasmejala se, ispuštajući dim iz pluća.

"žao mi je što ti je dečko tako brzo otišao, ali baš je žešće pio."

"zaginuo je, tako bi ti nekad rekao."

"da."

"pretpostavljam da mi više nije dečko. rekla sam mu za tebe."

"jesi?"

klimula je glavom. stefan je to jedva video zbog oblaka dima oko njenog lica.

"razbesneo se. otišao je u drugu kabinu da ne bi više bio sa mnom. mislila sam da će večeras da pravi scene kad te vidi, ali nije, hvala bogu."

bacila je cigaretu preko ograde i sela pored njega.

"isprljaćeš haljinu."

"koga briga."

sedeli su u tišini, onolikoj kolika je mogla da bude dok je brod velikom brzinom sekao talase. stefan bi je poljubio, ali osećao je da nije pravi trenutak i da bi poljubac možda pokvario sve.

"stefane?"

"reci."

"šta će se desiti ako ovo između nas ne bude kao ono pre dve godine? mislim, oboje želimo da budemo jedno sa drugim toliko da ne bismo mogli da prekinemo i to bi jednostavno preraslo u onaj, kako kažu, destruktivan odnos, zar ne?"

"ne može i neće biti kao ono pre dve godine", rekao je kruto dok ju je grlio jednom rukom preko ramena.

naslonila se na njega, tek sada osećajući blago dejstvo alkohola.

"nije isto ni posle mesec dana. ljudi se stalno menjaju, veze uspevaju i dograđuju se ili se gube i razgrađuju. verujem da bi ovo između nas funkcionisalo kada bismo živeli bliže."

osećala je kako joj jedna sandala klizi sa pete, ali nije obraćala pažnju.

"misliš, nemamo šansi ako se ja vratim u beograd?"

"da."

sandala joj je kliznula sa pete i ona je brzo povukla nogu, ali taj pokret je učinio da obuća padne u vodu.
izula je drugu sandalu i pružila mu je.

"imaćeš čast da je ti baciš dole."

stefan je to uradio bez trenutka razmišljanja. čuli su samo tihi pljusak kad je sandala upala u vodu.

lena je privukla kolena do grudi i obrglila ih rukama. haljina joj se podigla i sada je mogao da vidi glatku kožu desnog kolena, sa ožiljkom preko kojeg je jednom (nekad davno) prešao prstima.

"znaš, leno, stvarno volim tvoja kolena."

"ozbiljno? ja mislim da su baš čudna."

"što?"

sela je malo dalje od njega, ispružila noge i podigla haljinu.

"nekako su previše izbačena sa strane. takva je imao i moj tata. bezveze su, zato se trudim da nosim stvari preko kolena."

stefan ju je gledao sa blagim osmehom.

"još uvek imaš mane, znaš?"

"ne poznajem nikoga ko ih nema, stefane, mornaru jedan."

oboje su se nasmejali.

×××

bila je u njegovoj kabini slušajući tiho brujanje njoj nepoznatih aparata.
noge su joj visile sa ivice najudobnijeg kreveta na kojem je ikad ležala.

stefan se muvao oko polica, povremeno je gledajući, pospanu od alkohola i haljine prljave negde gde su joj (pretpostavljao je) bila bedra.

"skini taj sako, izgledaš uštogljeno", rekla je, smeškajući se umorno.

stefan se nasmejao skidajući sako, a brzo zatim i pantalone. ostao je u majici kakvu je nosio one godine, beloj sa širokim bretelama, koja je podsećala na potkošulju.
koža mu je bila znatno bleđa nego onda.

"čudan si tako bled."

"izlazio sam na praksu u ovom odvratnom sakou. sanjam da mogu da se sunčam na pramcu kao nekad na sireni."

legao je pored nje i ona je, kao dete, sakrila lice na njegovim grudima dok ju je grlio. nije mu smetalo što i dalje nosi haljinu (prljavu haljinu) niti što ga njena kosa golica ispod vrata i po mišicama ruku.

"gde ideš kad se vratiš sa ovog krstarenja?", pitala je, a glas joj je zvučao prigušeno.

osećao je njene usne kako se pomeraju preko njegove majice dok je pričala.

"ako dobijem dobre nazovi ocene, na neko drugo krstarenje, verovatno. po evropi i tuda svuda."

lena se zakikotala.

"da li bi opet radio na sireni?"

"ni lud."

nije odgovorila. uskoro je osećao ritmično pomeranje pod desnom šakom, znajući da spava.