Igra ogledala

2.- Novi početak

Ja samo želim da ga opet vidim. To je sve. A on? Njega kao da je baš briga, kao da mu je svejedno... Ali rekao je da oseća što i ja osećam... Mada, to je nemoguće... Onda bi već izašao odnekle, nemoguće da može da izdrži ovu bol koju osećam i da još ne želi da mi se pokaže i da opet vidim to savršeno lice i savršen osmeh koji me proganja noćima... Razumem da je ubica... Jer mene ubija!! Ubija me svojom ravnodušnošću. Ne tražim previše, samo da se više pojavi, da napokon mogu još stvari da saznam o njemu, da mogu da pročitam njegove emocije iz njegovih očiju i da se gledamo, onako u tišinu, u savršenoj ravnoteži izmedju naših svetova... Meni se činilo savršenim dok sam ga upoznavala, onih par dana dok se prikazivao i dok sam mogla da uživam u osećaju da me neko posmatra... i iskreno voli. Upravo to fali. Nemam nikakav oslonac, nemam ništa. Samo prazno. To boli.

"Dobro jutro Megi", reče mi sa osmehom mama.

Jaoj!! POTPUNO sam zaboravila da je danas prvi dan početka škole!!

"Koliko je sati?? Ne kasnim valjda prvi dan?"

"Neee, opusti se, dušice, imaš jos sat vremena, samo polako!!"

Lako je to njoj da kaže. Njoj se nisu sve ove čudne stvari desile u roku od samo nedelju dana!! Prvo tata, pa sad Sem. Dvojicu najbitnijih sam naizgled izgubila iz svog života... Imam ih samo još u svojim snovima.

"Mama, htela sam nešto da te pitam."

"Reci", rekla je i dalje sa osmehom na licu.

"Zar tebi tata ne nedostaje? Mislim, ponašaš se ko da se ništa nije desilo. Nemoguće da te to nije povredilo."

Nije mogla da veruje. Zar je moguće da je to pita rodjena cerka? Zar ne vidi koliko pati? Ne, ona ne želi da njene ćerke znaju koliko ona pati. Mora da bude jaka za sve tri.

"Naravno da mi nedostaje. Ali ne mogu ceo svoj život da provedem tugujući za njegovim, on to ne bi želeo. Hteo bi da vama život napravim najboljim što mogu i da učinim da, koliko je god to moguće, ne budete tužne i budete isto onoliko vesele koliko ste bile dok je bio živ. Razumeš?"

"Da."

*

Došle su zajedno u novu školu, Megi i Bela, ali su veoma brzo nakon toga morale da se razdvoje, svaka prateći svoj raspored.

Zagledana u raspored časova, i dalje razmišljajući o kratkom razgovoru koji je to jutro vodila sa mamom, slučajno se sudarila sa nekim dečkom i hiljadu papira koje je držala u rukama ispunili su pločice hodnika. Ona se izvinila što je iskrenije mogla, skupljajući papire sa poda. On je klekao da joj pomogne. Zagledala se u svesku na kom je bilo zakačeno malo ogledalce i odjednom ga je ugledala. Zanemela je i kao paralisana gledala u ogledalo iz kog je već sekund kasnije njegov namršteni izraz lica ispario. Nije smela da se pomeri. Mislila je da će dobiti trenutnu amneziju i da će biti kao da se taj momenat, koji je njoj toliko značio, nije ni desio.

Ali zašto je, kog djavola, bio namršten??

Napokon je smogla snage da se pomeri i podigla se. Tek je onda shvatila da je potpuno pocrvenela i da joj se jedna prozračna suza tiho spustila niz obraz. Počela je da drhti i onda ugedala lice dečka sa kojim se sudarila. E tek su joj onda sve misli nestale iz uma. Jednostavno više nije mogla da razmišlja. Sve je bilo toliko mutno, toliko čudno. Sudarila se sa NJIM. Od svih ljudi baš sa njim. Sa svojim bivšim.

"Ammmm... Ah... Ali... Odakle... Kako? Ti? Ali... Ovde? Huh..."

"Meg? Megi? Jesi to ti?????? Ne mogu da verujem, napokon!! O moj Bože!! Toliko sam prošao da bih opet video tvoje divne oči, zagrlim te i osetim miris tvoje prelepe kose!! Znao sam da ću te opet videti!!"