Ljubav Agenata-Ovo je tek početak(I knjiga)

Deo 17

Ne, ne, ne! Zasto je ovako moralo da bude?!-samo sto nisam zaplakala.Cas sam gledala u mamu, koja je u isto vreme bila i ljuta i ponosna i tuzna, cas u Dzejmija, koji je video da cu da počnem da placem.Mama je dala intervju, nista posebno (kao ponosna je itd), a Dzejmi me je uveo u restoran.Zajedno smo otisli do wc-a.Cim smo usli ja sam pocela da placem.

"Nije fer! Nije fer!"-ponavljala sam.

"Ellie, polako."-pokusavao je da me umiri.

"Ali sve sam isplanirala! Zasto su bas sad nasli da nas jure?!"-plakala sam u Dzejmijevom zagrljaju.

"Ne plači, molim te.Bice sve u redu."-tesio me je.Neko je pokucao.Ja sam sam se umivala, a Dzejmi je rekao da saceka minut.

"Ja sam."-rekla je mama.Dzejmi je istog trenutka otvorio vrata.Gledala sam u pod i plakala.Mama mi je prisla i podigla mi glavu.

"Zasto places?"-pitala je, hladno, kao da je moje suze ne doticu.

"Zato sto su sve upropastili, zato sto sam sve isplanirala, zato sto sam te lagala..."-gusila sam se u suzama.

"Ne cmizdri.Umij se i izadji.Ne pravi scenu, jer svi gledaju u nas."-rekla je.

Sta je ovo? Ovo nije moja mama. Gledala sam je i nisam mogla da verujem sta mi mama rekla.

"Ne gledaj me tako. "-dodala je i izasla.Cim je izasla pocela sam da placem jos vise.

"Ellie, smiri se.Bice sve u redu."-zagrlio me je jako. Naslonila sam se na njegovo rame.Nezno mi je podigao glavu i obrisao suze.Poljubio me je u celo i rekao da se smirim i umijem.

"Cekam te za stolom."-dodao je, poljubio me u obraz i izašao.Umila sam se, duboko udahnula i izasla. Mama i Dzejmi su sedeli i pricali.Laganim koracima dosla sam do stola i sela pored Dzejmija.

"Dakle?Hoces li da mi kazes sta si planirala? "-mama je bila ozbiljna.

"Pa, ovako..Sve je pocelo kad je Dzejmi dosao sa drugovima u restoran...."-pola sata sam joj objasnjavala i prepricavala dogadjaje.

"I tako smo spasili avion i novinari su nas nasli. "-zavrsio je Dzejmi.

"Znaci, vi radite za NSA? I jos je Ellie u životnoj opasnosti? "-pitala je mirno.Sta?! Otkud to njoj?! Dzejmi i ja smo se samo pogledali i nismo mogli da verujemo sta smo culi.

"Nismo ti to rekli. Znala si, zar ne?"-pitala sam.Vise nisam bila tuzna zato sto joj nisam rekla, bila sam ljuta zato sto je znala, a nije mi nista rekla.

"Da.Znala sam."-odgovorila je hladno.

"Koliko dugo? "-pidigla sam glavu i sedela pravo.

"Od kad su te ranili."-rekla je."Tog dana me je jedan od tvojih komsija pozvao i rekao mi sta se desilo.Malo sam istrazila i saznala sta si radila i sa kim.A znam i za Japan i za tvoju otmicu u Švajcarskoj.Prilicno sam razocarana.Ellie nisam te tako vaspitala."-nastavila je.

"Nisam smela nista da kazem.Lagala sam zato sto sam morala, a ti?Zasto mi nista nisi rekla?"-bila sam besna.Krila je od mene da zna!

''Nisam htela da ti kazem da znam za tvoje male avanturice.Cekala sam sama da mi kazes."-odgovorila je i uzela vino koje je u tom trenutku konobar ostavio.Osecala sam se izdano, kao da me je hiljadu nozeva probadalo.

"Da li tata zna?"-pitala sam.Klimnula je glavom.Dakle tako?!I on je znao?!

"Htela sam jos nesto da ti kazem.Danas su nas zvali.Veceras moramo da idemo. Imamo posla."-rekla sam.Dzejmi je samo cutao.Mozda je primetio da sam besna, pa nije prigovarao.