Gledao je moju istoriju bolesti. "Problemi sa srcem?"klimnula sam glavom. "Po simptomima pretpostavio bih stres?"opet sam klimnula glavom. "Vidim da ste posećivali i psihologa?" "Imala sam socijalnih problema,i prilagodjavanje na profesore je ostavilo neku vrstu stresa...Da,imam svog psihologa." "Zašto ste došli ovde onda?" "Da se izlečim,da krenem opet..." "Očigledno ne daje efekta?"gledao me je upitno. "Koliko god ja to želela,ne..." "Znate kako"vadio je svoje naočare iz kutije i kružnim pokretima počeo brisati staklo"Mislim da nije sjajna ideja da vam terapije drži neko ko nije vaš psiholog,ipak on je taj koji vas najbolje shvata..." "Hoćete da kažete da treba da odem kući?"otvorila sam širom oči. "Što je pre moguće,izmedju ostalog vaši problemi sa srcem se mogu pogoršati.Koliko god niste u kontaktu,siguran sam da bi vam porodica pritekla u pomoć,zar ne?" Teško mi je bilo da priznam,ali to je istina.Ali isto tako nisam sigurna da li želim njihovu pomoć.... "Mesec dana"rekao je gledajući u papir "vidim da oklevate,mesec dana vam dajem da se oprostite,date otkaz i odete kući,za vaše dobro."ustao je i krenuo ka izlazu. Stao je do radnog stola i iz velike torbe izvatio holter. "Do tada nosi ovo,meri tvoj EKG stalno,ako se nešto poremeti,poseti nas."Držala sam ga u rukama i klimnula glavom. Samo da prilegnem malo...
Sutradan
Probudila sam se i videla jutarnje zrake,ceo dan sam spavala...Na krevetu mi je bio holter.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Namestila sam ga,bilo mi je neprijatno i smetao mi je i svi ti kablići. Udahnula sam i upalila ga. Krenula sam da navlačim majicu kada sam čula da se vrata otvaraju naglo sam je povukla. Jimin... "Mugu da udjem?"a kako da odolim ovom osmehu... "Da,naravno..." "Šta se desilo juče?"smejao se pokušavajući da pokrije neprijatnu situaciju... "Bolje ti kaži meni...Kako sam dospela ovde..." "Megumi Jk i ja smo te dovezli...Često padaš u nesvest koliko vidim?Šta kažu doktori..." "Ništa,sve je okej,mogu da izadjem možda čak i večeras..."gurnuo me je i ležao je preko mene. "Ruzumem te,svi mi imamo tajne koje želimo sakriti..."zagrizao je usnu"ali ti ne razumeš da su tvoje tajne..."približio je njegov obraz mom i šapnuo"moje vlasništvo i samo moje"ostala sam zaledjena. "Jim-"podigao je glavu i nosevi su nam se dodirnuli. "Hm?" "Moram da ti kažem šta sam ti onda rekla a nisi razumeo,ne mogu da krijem..." "Šta?" "Svidjaš mi se..."poljubio me je.Ubrzo su mu usne poprimile pobednički osmeh. "Znam,ti si army zaboga..."ovo je bio prvi put da me je neko naterao da se stidim toga šti sam army,ali lepo je... --- Šit šit KAŽITE MI KAD ZAVRŠIM FF DA SLEDEĆA BUDE NEKI PSIHO TRILER ovo nije za mene....
