CHAPTER 2.
Polako podižem pogled i gledam nadzornicu pravo u oči. Mrzi me,i to sam shvatila. Samo ne znam zašto. Par puta su mi naglasili nešto o mojoj majci. Niko je ne voli. Ali i niko ne govori zašto. Njenu sobu su zatvorili i ne dozvoljavaju nikome da joj priđe. Čak ni meni. A imam pravo na to. Majka mi je. Sumnjam da je u pitanju bio samo požar. "Horan! Tebe pitam" svaki put mi naglašava prezime. Nije mi jasna. "Umm, tražila sam... Chole" zamuckujem i govorim prvo što mi pada na pamet. Samo klima glavom i okreće se. Posmatram je dok odlazi kako bih bila sigurna da je nema. "Nisi ušla" govori malo glasnije kako bih je čula. Brzo ulazim u sobu i zatvaram vrata. Uzimam mamin dnevnik koji sam malopre stavila ispod dušeka. Zaista mi nije jasno. Ako su mi roditelji stradali u požaru kako dnevnik nije nimalo izgoreo? Nešto se ne uklapa. A ja ću saznati šta.
Ljutito odlazim u sobu. Uvek mi govori isto. 'strpi se' 'još malo' dosta mi je toga. Ulazim u sobu i lupam vratima. U tom trenutku vidim smeđokosu devojku kako me uplašeno gleda. "Izvini,zab.." ne uspevam da dovršim a ona klima glavom. Gledam na sat. Za pola sata trebam otići na razgovor sa novim studentima. Koliko god bila mlada,volela sam te razgovore. Čak iako je većina njih mojih godina. "Mm kako se zoveš?" pitam je kako bih joj znala barem ime. "Kate" tiho govori. U sobi se oseća blaga nervoza. Stidljiva je. Na prvi pogled. Samo uzimam papire i krećem ka učionici za razgovore sa učenicima.
Pogledom prelazim preko ispisanih imena studenata a ispod toga njihovu priču. Prelistavam par stranica shvatajući da tu verovatno nema ničega. Zapravo,možda i ima. Podižem pogled i vidim da je vreme ručka. Stavljam dnevnik ispod kreveta i prebacujem kosu iza leđa. Napuštam sobu i upućujem se ka trpezariji. Prolazim i vidim gomilu studenata u holu. Novi studenti,pretpostavljam. Produžila sam pravo prema trpezariji. Na vratima primećujem Chole. Sedam pored nje. "Jesi primetila nove učenike?" malo tiše mi govori. "Nikog posebnog"- govorim joj i prelazim pogledom po trpezariji. "Pa obrati malo pažnju,ima dosta lepih.." zaustavljam je. "Chole,to me ne zanima" ustajem i krećem da uzmem ručak. Stajem u red i osećam kako mi neko diše za vratom. Okrećem se i vidim plavokosu devojku kako se smeje. Prevrćem očima. "Zašto si takva?" govori svojim umiljatim glasom. "Kakva?" pravim se nezainteresovana. "Šta sam loše rekla?" sada je već ozbiljnija. Prepoznajem joj u glasu. Dolazim na red i više ni nisam gladna. Ostavljam poslužavnik i uzimam samo flašu soka. Chole isto radi i prati me do stola. "Ništa loše nisam rekla. Možeš slobodno da baciš pogled na nekog dečka" govori dok seda kraj mene. Podižem glavu i u trenutku kada krećem da kažem nešto primećujem plavo-zelene oči tačno na meni. "Ne razu.." naglo se zaustavlja. "Lily!" zove me ali i dalje promatram te oči koje se nikako ne odvajaju od mene. "Aha,njega gledaš" u tom trenutku sam se trgnula i brzo skrenula pogled. "Mislim da je bolje da gledaš nekog drugog" skupljam obrve ne shvatajući šta želi da mi kaže. "Nije neko ko je siguran. Znaš,kažu da samo koristi devojke. Tačnije ranije je tako bilo,a sada je čudan" kraičkom oka ga gledam ali ovog puta njegove oči nisu na meni. "Odakle ti sve to?" pitam je gledajući je direktno u njene modro plave oči. "O svima sam se raspitala" govori mi nekako,ponosno? Samo prevrćem očima i smejem se. Krećem da ustanem ali onda se pojavljuje nadzornica i pokušava nešto da kaže. Sedam ponovo za sto. "Neki su možda čuli,ali ponavljam za one koji nisu. Nakon par godina ponovo ćemo imati predmet ili šta već. Nakon ručka biće te obavešteni kad trebate da idete na razgovor o svojim problemima" završava i tada shvatam da je to zapravo predmet moje majke. Ustajem sa stola i krećem ka sobi. "Horan,ti ideš prva" zaustavlja me glas i stajem u mojoj nameri. Nadzornica dolazi do mene i vodi me do prostorije za takozvani razgovor. "Evo ovde" rukom mi pokazuje na vrata koja su samo par koraka udaljena od mene. Polako im se približavam i hvatam se za kvaku. Otvaram vrata i vidim mršavu ženu sa dugom smeđom kosom kako traži nešto po polici. 'Nije ovde' 'nije ona' nervozno govori gledajući neke fascikle. Nakašljavam se i ona se okreće. "Oh,uđi" sa blagim izrazom lica i nežnim tihim glasom mi govori. Seda na stolicu a ja na fotelju preko puta njenog stola. Prelazim pogledom po prostoriji. Da li je i moja majka radila ovde? "Pa..kako se zoveš?" sa malom nervozom u glasu me pita. "Lily" malo uzdiže obrve. "Lily Horan" progovaram sa malim smehom. Ko ovde treba biti napet? Ona ili ja? "Horan?" nešto glasnije govori i ja klimam glavom sa zbunjenim izrazom lica. "Kako se toga nisam setila?" tiše govori sa malim osmehom na licu. Ustaje i razgleda neke fascikle. 'Aha' govori i seda sa jednom fasciklom koju stavlja na sto. Sve me više zbunjuje. "Lily Horan. Otac Niall Horan a majka" skuplja obrve. "Elena Williams Horan" nadovezujem se na njenu ne dovršenu rečenicu. Sada joj je osmeh na licu veći. "Ja sam Kate... Ne,ne ti to ne znaš"- malo tiše govori. Kate?
Devojka smeđe kose prebačene preko jednog ramena i blago uzdignutim obrvama.
Tihim glasom? "Ti si devojka koja je bila sa majkom u sobi?" brzo govorim a njen izraz lica je iznenađen. "Kako znaš? Koliko znam.." prekidam je "niko mi ovde ništa ne govori ali eto,saznala sam" ne govorim joj kako niko ne sme da zna za dnevnik. "Horan? Ti si ovde?" na vratima se pojavljuje direktorka. "Možeš ići u sobu,svi znamo zašto si ovde" ustajem i krećem ka sobi a neko za mnom zatvara vrata. Čujem kako nešto pričaju ali ne razumem. Krećem ka vratima a onda vidim nadzornicu i idem u sobu. Ostatak večeri mi je prošlo u slušanju Chole i njenih priča o momcima u internatu. Već je jedanaest i svi već moramo biti spremni za spavanje. Chole se odmah uspavala a ja glumim dok nadzornica ne prođe. Čujem korake i otvaranje vrata. Brzo sklapam oči a zatim se vrata zatvaraju. Ostalo joj je da proveri još par soba a zatim i ona odlazi na spavanje. Čujem glasove ispred. "Sve sam proverila,nema budnih" prepoznajem glas nadzornice i direktorke dok govori 'u redu' a zatim sve tiše i tiše čujem korake. Naprežem oči i gledam na sat. Sačekaću još par minuta. Gledam u vrata i više ne primećujem svetlost ispred njih. Vadim baterisku lampu i tiho izlazim iz sobe. Krećem ka stepenicama i penjem se na sprat. Osvetljavam vrata prve sobe kako bih videla broj,209. Soba 380 je verovatno gore. Penjem se na još jedan sprat i ponovo gledam broj sobe. Da,ovde je. Verovatno na kraju hodnika. Polako prolazim pored soba i osvetljavam brojeve. Aha evo je,380. Vadim ukosnicu iz kose kako bih otvorila vrata. Srce mi je stalo kada sam osetila nečiju ruku na ramenu..
