CHAPTER 1.
Silazim stepenicama internata i upućujem se prema izlazu. Danas dolaze novi učenici i na meni je da ih uputim u pravila internata. Hodnikom odjekuju moji koraci. Izlazim i vidim gomilu novih učenika različite visine i godina. Stari učenici su se uputili svojim sobama a ostale sam uputila ka holu internata. ''Za početak vam želim dobrodošlicu svima'' započela sam i ubrzo nastavila ''nadam se da nećemo imati problema tokom vašeg boravka ovde. Znam da niko od vas nema neki prelep život ali zbog toga i jeste ovde. Sada ono najbitnije,a to su pravila'' mogla sam primetiti njihove nezadovoljne poglede. Niko ne voli pravila. Pa ni ja,koja sam profesor ovde. Najmlađa profesorka. ''jasno je da preko noći nema šetanja,žurke su zabranjene,prisustvovanje časovima je obavezno. Nema izlaza van dvorišta škole. I najvažnije ne gurajte nos gde mu nije mesto" duboko sam izdahnula kada su se učenici uputili po ključeve svojih soba. I za mene samu pravila su teška. Biti profesor i istovremeno učenik nije lako. Mada,nisam ni profesor. Samo sam ovde kao neko ko će pomoći učenicima da prevaziđu probleme iz prošlosti. Nakon smrti Emily ja sam ostala najsigurnija osoba ovde. Ceo život sam provela ovde. Moji roditelji su bili učenici internata a njihovom smrću postala sam još jedna od mnogih nezbrinutih deteta. Čujem tiho nakašljavanje iza sebe i okrećem se. Vidim mršavu devojku moje visine sa dugom smeđom kosom prebačenom na jedno rame. "Gospođica Williams?" tihim i promuklim glasom me pita sa uzdignutim obrvama. "Da?" blago je pitam. "Rekli su mi da se vama obratim,pošto su sve sobe zauzete"- sa blagim osmehom me pita i ja ispuštam samo jedno 'oh'. "Mm,ko te je poslao" "Ja sam je poslao" u trenutku kada kreće nešto da kaže čujem poznat glas iza sebe. "Biće sa tobom u sobi dok ne bude ono o čemu sam ti pričao" ostajem zatečena njegovim ponašanju pred novom učenicom. Ne ponaša se nimalo profesionalno. Brzo se okrećem i dajem ključ devojci čije ime još uvek ne znam. Ona odlazi a ja se okrećem prema Niallu. "Od kada mi se obraćaš sa 'ti' pred ostalima?" pitam ga i on se samo osmehuje. "I kada ćeš već jednom ispuniti obećanje?" prelazim na važniju temu. "Strpi se još malo" "To mi stalno govoriš" ljutito mu govorim i krećem ka sobi.
Čujem korake koji postaju sve glasniji. Brzo stavljam debelu svesku ispod dušeka i pravim se da učim. Na najzanimljivijem delu me prekidaju. Ne čujem više korake i polako otvaram vrata. Gledam levo i u trenutku kada krećem da pogledam desno čujem glas nadzornice. Starija žena nekih sedamdesetih godina. "Tražiš nekog?"
i ovo je kratko ali od sledeceg nastavka ce biti dostaa duzii x_x
