Majke

Nena

- Žao mi je Neno – moja doktorka me pogleda sažaljivo i neprimetno izađe iz svoje ordinacije, verovatno ne zna kako više da me uteši. Lomim palčeve dok mi suze kupaju lice, suzdržavam se da ne spustim ruku na svoj sad već prazan stomak, ovaj put izdržala sam dva meseca, pre toga bilo je četiri, pre toga šest a pre toga tri, ukupno četiri pobačaja u poslednjih šest godina.

Ne mogu više, prolazim iznova i iznova kroz istu bol koja svaki put odnosi deo mene i deo mog supruga. Iako Bojan ne plače znam koliko ga boli. Kako da mu kažem ovaj put? Kako da utešim i sebe i njega?

Sačekam da navala mojih suza prođe onda uzmem telefon i nazovem ga.

- Dušo mogu li da te nazovem kasnije?

- Ja . . . – ugušim jecaj ali prekasno.

- Nena?

- Ja sam u bolnici, dođi po mene molim te.

- Jesi li . . .

- Da, izgubili smo je. Ponovo – ovaj put jecaj mi pobegne iz grla.

- Odmah dolazim.

- Čekam te – prekinem vezu i nastavim da jecam.

. . .

Plakala sam čak i kad je stigao Bojan.

- Neno – grli me nežno a novi talas tuge me preplavi.

- Šššš. Molim te nemoj da plačeš – teši me kao po običaju.

- Želim kući – kažem između jecaja.

- U redu, idemo kući. Možeš li da hodaš?

- Da – napokon se pomerim s mesta. Bojan me pusti i krenemo kući.

***

- Je li ti bolje?

Pogledam u Bojana i udahnem duboko, nakon što me je doveo kući plakala sam još neko vreme zatim me je skinuo i odveo pod tuš. Bolje je a zapravo nije.

- Da – slažem ga.

- Neno ja ne mogu ovo više da radim – uozbiljio se.

- Šta . . . Ne razumem.

- Znam koliko želiš dete, želim ga i ja ali ovako više ne ide.

- Bojane . . .

- Ne, ne mogu da te gledam više ovakvu.

- Ja . . . žao mi je.

- Nemoj, duša me boli svaki put kad te gledam kako plačeš, nisam ni ja od kamena.

- Znam – znam koliko i njega sve ovo boli.

- Raspadaš se pred mojim očima, ne mogu da pronađem onu devojku koju sam upoznao pre deset godina, brak nam se pretvorio u borbu za potomstvo.

- Žao mi je – zaista jeste.

- Ne želim više da ostaješ trudna.

- Ali . . .

- Ne. Shvataš li ti da noću vrištiš? Zar misliš da ne primećujem kad krišom plačeš? Propadaš mi pred očima. Četiri pobačaja i tri neuspele vantelesne oplodnje . . . vreme je da prestanemo.

- Ali ja želim dete i znam da i ti želiš.

- Želim ali ne ovako. Napravićemo pauzu neko vreme a onda ćemo razmotriti druge opcije.

- Kao surogat majčinstvo?

- Ili usvajanje. Vidi, zajedno smo skoro deset godina, volim te, voliš i ti mene zar je bitno kako ćemo dobiti dete?

- Ja . . . želim ja da ti rodim dete – kažem plačno. On to zaslužuje, čuva me kao malo vode na dlanu.

- Ne možeš da izneseš trudnoću do kraja. Molim te Neno, ne želim dete na ovaj način, završila si sa trudnoćama – kaže ozbiljno u znam da je odlučio, neće se predomisliti.

- Volim te znaš? – iako me boli ova odluka znam da je u pravu, koliko god to mene bolelo.

- Znam, dođi – privlači me u zagrljaj i ja se ponovo prepuštam suzama.

Imam savršenog muškarca pored sebe, radim posao koji volim ali znam da nam nedostaje ono nešto, to nešto je beba, oboje volimo decu i znam da bi bili dobri roditelji, ali Bog se izgleda ne slaže sa nama.

Ne mogu mu reći da se osećam nedostojno njega, njegove vere i ljubavi, kako da mu kažem? Njemu koji mi skida zvezde sa neba, njemu koji me voli toliko da se ponekad pitam da li je to zdravo, i njemu koji je jedan u million.

Zam da želi dete, nekog kome će ostaviti sve što je stekao u životu a najviše od svega znam da želi to dete zbog mene.

Ne, ne mogu mu reći koliko loše se zaista osećam, jer koliko god bio dobar on bio nikad ne može razumeti kako je to kad vade deo tebe iz tvog stomaka, to shvataju samo osobe koje su prošle kroz to. To je nešto od čega se nikad ne oporaviš.