Majke

Milena

- Šššš . . . – pokušavam da utešim Sanju.

- Molim te spavaj dušo, molim te.

- Milena utišaj to dete! – Pavle je viknuo.

- Nevozna je – odgovorim.

- Utušaj je ili ćete spavati napolju!

- U redu.

Uzmem Sanju i krenem da šetam sa njom po sobi. Ljuljam je ali ona i dalje place.

- Spavaj molim te dušo – mora biti tiha, Pavle je nervozan.

- Milena! – viknuo je.

- Šššš – stavljam ruku na Sanjina mala usta da se ne bi čula. Ne plači, ne plači.

- Jesi li ti gluva? – Pavle je ušao u sobu.

- Ućutkaj to dete!

- Nervozna je, ima grčeve – spustim je na krevet a ona i dalje plače.

- Hajdemo u sobu, uspavaće se – moram da ga izvedem iz njene sobe.

Dok moja ćerka plače ja izvodim Pavleta i zatvaram vrata. Znam da sam loša majka ali on je pripit a tad je najgori.

- Donesi mi pivo rasanila si me – naredi mi i uzme daljinski u ruku.

- Pavle možda bi trebalo . . .

- Odmah! – prodrao se i otišla sam po pivo.

Otvorim frižider i izvadim hladno pivo, nemamo nekad mleko za dete ali za pivo uvek imamo para.

Pružim mu pivo i cimnem se jer se čulo "tup".

- Sanja – promucam i zaletim se ka njenoj sobi. U jednoj duši istrčim na sprat i uđem u njenu sobu. Zatekla sam je kako vrišti na podu.

- O Bože! Sanja! – uzmem je i pregledam da vidim da nije nešto slomila.

Dete vrišti a ja ga skidam. Deluje mi dobro.

- Dušo, sve je u redu, u redu je. Izvini, tako mi je žao, tako mi je žao – ljuljam je i plačem.

Iznorišem Pavleta i ljuljam Sanju koja se nekim čudom smirila.

. . .

Glava mi puca od bolova a glasovi u njoj mi govore da sam loša majka. I jesam loša. Ja sam kukavica. Sakupim ono malo ponosa i snage što imam i siđem dole kod muža.

Gledao je neki pornić na tv-u.

- Želim razvod – kažem odlučno.

Ignorisao me je, kao da sam nevidljiva.

- Pavle želim razvod! – proderem se.

Ustao je iz fotelje i okrenuo se ka meni. Pijan je, pijan je.

Gutam knedle i trudim se da ostanem mirna. Nemoj da si mrdnula.

- Hoćeš razvod? – pita me.

- Da – potvrdim.

- Daću ti ja razvod – hvata me za nadlaktice i obara na pod.

- Pavle šta to radiš? – pokušam da ustanem ali on ukrsti moje ruke iznad glave, stegne ih jednom njegovom i udari mi šamar.

- Sklanjaj se od mene gade! – sakupim nadljudsku snagu i oslobodim se.

Okrenem se na kolena spremna da otpuzim ali on me uhvati za nogu i naglo povuče. Tresnem čelom o pod.

- Gde misliš da si krenula?

Čujem njegov kaiš i raširim oči.

- Pavle nemoj . . .

- Ćuti kurvo – hvata me za kosu i nabija mi glavu u pod.

- Molim te . . . – kažem tiho. Ubijao je boga u mene ali nikad me nije silovao.

- Sad ću ja tebi dati razvod. Ne mrdaj! – zarežeo je i skunuo mi donji deo podžame sa boksericama.

- Pavle pijan si, nemoj preklinjem te . . . – plačem i pokušavam da ustanem ali on me udari u obraz i vratim glavu natrag.

- Znaš li kad ćeš dobiti razvod? – pita me.

- Pavle molim te . . . – osetim njegov penis na mojoj zadnjici i cimnem se.

- Nikad.

- Skloni se od mene – izvučem ruke i pokušam da se okrenem ali on me ponovo hvata i kao što to rade policajci savija mi ih iza leđa. Koprcam se kao riba na suvom ali da se pomaknem od mesta ne.

- Nas samo smrt može rastaviti – nabio je penis u mene i od bola sam vrisnula.

- Ne . . . ne . . . – govorim dok se Pavle nabija u mene. Svaki put kad uđe u mene od jačine udarca moje telo poleti malo napred, onda me on vrati nazad i zabije se još jače.

Želim da vrištim, zaista želim ali probudiću Sanju. Probudiću dete. Zato grizem usnu a sopstvena krv me podseća na to koliko je moj život bedan i jadan.

Moj muž, čovek koji je obećao da će me štititi i čuvati do kraja mog života, siluje me na podu naše dnevne sobe dok nam četvoromesečna ćerkica spava.

Nije dugo trajalo, pijana budala je izvukla penis i svršila na mojoj zadnjici. Čujem kako teturavo ustaje. Zaobilazi me i podiže moju glavu sa poda.

Zar sam nekad volela ove oči? Ovu hladnoću i ovog nečoveka?

- Odavde odlaziš samo u kovčegu – naglasio je otrovno i pustio me.

Ne znam koliko dugo sam ležala na podu ali znam da sam ustala. Ustala sam i donela odluku.