Majke

Milena

Sanja ima temperaturu, cele noći nisam spavala jer sam je tuširala i proveravala, pred zoru joj se povukla ali se ubrzo vratila, kad je toplomer pokazao skoro četrdeset, znala sam šta mi je činiti. Pavle je spavao, zato se ušunjam u spavaću sobu i uzmem iz njegovog novčanika novac, trebaće mi za lekove i taksi. Uzmem već mlitavu Sanju i krenem u bolnicu.

Špricali su je, čak se nije ni opirala koliko je bila mlitava, nisu nas zadržali u bolnici ali je dobila terapiju. Nakon što sam kupila lekove uđem sa Sanjom u taksi, zatim izvadim telefon i vidim nekoliko propuštenih poziva od Pavleta. Jao sigurno ludi. Vratim telefon natrag i čvrsto zagrlim svoju bebicu.

Spustim prvo torbu na pod a zatim Sanju spustim nežno na krevet okrenem se da joj donesem čiste stvari i udarim u muža.

- Došla si – hvata me za nadlakticu.

- Da bile smo . . .

- Zašto se ne javiš na prokleti telefon?! – dreknuo je.

- Isključila sam ga, bile smo . . .

- Uzela si mi novac iz novčanika zar ne?

- Da, ali . . . – nisam ni završila rečenicu dobila sam šamar od kog je moja glava poletela.

- Kradeš od mena? – dugi šamar.

- Ne . . . Pavle ja . . . – pukao je i treći. Zatim me hvata za kosu i probližava usne mojim. Ne, neću plakati, nema šanse.

- Da to više nikad nisi uradila, jel jasno?

- Ja . . .

- Jel jasno?!!! – razdere se i probudi Sanju.

- Jano je Pavle, jasno je.

Odgurne me i moje teturave noge se zaljujaju.

- Gde si bila?

- Bile smo kod doktora, Sanja je imala visoku temperaturu – dete mi plače a ja ne mogu da je uzmem.

- Nisi mogla da je istuširaš? Ili da sačekaš da se ja probudim? To mi je bio poslednji novac!

- Gorela je od temperature, plakala je cele noći a ti nisi ništa čuo! – neosetljivo đubre.

Znala sam da sam preterala jer se zaleteo i ponovo me ščepao za kosu.

- Slušaj me dobro, da više nikad nisi podigla ton na mene, da ti ne bi bio poslednji u životu. Jasno?

Ćutim od bola, besa, krivice, ćutim jer sam samu sebe dovela u ovakvu situaciju, ćutim jer trpim zbog sebe i deteta.

- Jel jasno?!!! – ponavlja pitanje glasnije.

- Jasno – progutam knedlu.

Ponovo me odgurne.

- Daj mi novac što ti je ostao.

- Sve sam potrošila.

- Sve? – pođe ka meni a ja pođem unazad.

- Lekovi su bili skupi – dodam.

- Misli kako ćeš preživeti ostatak meseca jer para više nema za tebe. To će te naučiti da ne kradeš od mene – zaobiđe me i izađe napolje.

- Ne plači dušo – odmah uzmem Sanju.

- Mama je ovde – ljuljam je dok mi suze kupaju lice.

- Samo da si ti dobro, samo da si dobro.

Ona se smiruje ali ne i ja. Moj mozak me muči, ono malo para što mi je ostalo nije dovoljno ni za mleko a poznajući mog muža neće mi dati ni dinar. Na šta sam osudla ovo dete? Ona me sprečava da uzmem onaj njegov pištolj i smestim sebi metak u glavu, samo ona. Po hiljaditi put razmišljam kako da se izvučem iz ove situacije i po hiljaditi put nemam rešenje. Nemam rodbine, nemam ni dinara, prijatelje sam otpisala zbog muža a njegova majka . . . možda bi mi i pomogla da ga se ne boji.

- Šta ćemo da radimo Sanja? Kako da te spasim iz ovog pakla?