Majke

Nena

Vrtim brojanicu oko svog zgloba dok razmišljam kako da završim knjigu, pri kraju sam uvek izgubljena. Juče sam izgubila bebu a danas završavam komediju, ironično ali istinito. Ja sam pisac komedija i romana, bavim se pisanjem još od srednje škole i ono mi dođe kao beg od stvarnosti. Na ovaj način kontriram sudbini, ona meni bol i suze a ja njoj smeh od koga teku suze.

Zvono mog telefona me trgne iz razmišljanja, pogledam ko je i utišam zvuk. Od jutros me zovu moji roditelji, sestra, Bojanovi roditelji, prijateljice . . . Znam zašto me zovu i znam da misle kako će mi njihove reči pružiti utehu ali neće, ne mogu.

Kako da im objasnim da me njihovo "Kako si?", bode pravo u srce. Kako mogu biti? Izgubila sam bebu, nisam dobro.

Ne želim ni njihova sažaljenja, niti tužne poglede.

Želim samo da me ostave na miru, želim da prestanu da pitaju i želim da patim sama, onako kako ja to osećam.

Kako to da im objasnim a da se ne slomim?

Kako da im objasnim a da ih ne povredim?

Nikako.

Zato se krijem iza spavanja, pisanja, pokvarenog telefona i iza Bojana jer on zna da ne želim nikog u svojoj blizini, ponekad mi čak i on smeta. Ne znam odakle mu toliko razumevanje za mene? Ja bih sebe odavno napustila.

Moje misli me odvuku na drugu stranu i zatvorim lap top.

Bol je čudna boljka, igra se sa tobom onako kako ona to želi ali nakon što se sprijateljiš sa njom shvatiš njen način delovanja. Ne mora da te rasplače tužna i potresna priča, može te rasplakati i najmanja sitnica kao što je reč, pogled, predmet . . . crvena brojanica na mojoj ruci koja čak ima i ime. Ime moje nerođene devojčice.

Izvadim iz svoje torbe nalaze od doktora, zatim odem u spavaću sobu i uzmem debelu fasciklu, ispravim nalaze i uredno ih složim preko ostalih. Evo ih, svi moji neuspesi i sva moja nerođena dece na jednom mestu. Otvorim ponovo fasciklu i sednem na pod da se kao mazohista nahranim bolom.

***

- Šta to miriše? I zašto nisi u krevetu? – Bojan me ljubi u vrt.

- Rešila sam da napravim tortu. I dobro sam.

- Ti umeš da praviš tortu? – umoči prst u fil i stavi ga u usta.

- Da umem – udarim ga nežno po ruci.

- Ako ti tako kažeš.

Nisam neki majstor ali nisam ni loša u kuhinji.

- Šta kažem da odemo nekud za vikend?

- Gde?

- Planina, more, nije bitno.

- Pojurila me inspiracija za novu knjigu i još uvek me drži, planiram da pišem, uostalom sestra mi dolazi za vikend – kao mora u kupovinu a u stvari dolazi da me proveri.

- Znači da vam ne smetam?

- Možeš da se vidiš sa prijateljima, u poslednjih par dana samo oblećeš oko mene.

- Volim da oblećem oko tebe – pokušava da okrene na šalu i pravim se da ne primećujem.

- I mogao bi središ letnjikovac.

- Mogao bih da me ne mrzi.

- Dosađivaćeš se za vikend – poznajem ga, on ne ume da sedi besposlen.

- U pravu si, nazvaću Gorana. Završi to pa idemo nekud na večeru, važi?

- Važi – poljubim ga i posvetim se torti.