Tifani je već zašla duboko u šumu pre nego što je toga postala svesna. Misli su je okupirale kao i strahovi. U poslednje vreme strah je vladao njome. Tifani je bila tinejdžerka bledog tena i sivkasto plave kose. Mršava i stalno u crnom. Često je dolazila u istu ovu šumu u kojoj se upravo sada izgubila. Pravila bi krugove od sveća , čitala ili pisala. Sanjarila ili se prosto osamila u kolibi njenih roditelja. U kolibi sa baštovanskim alatom i biljkama. Neko je ima psa ,neko mačku , a ona biljke i tegle u kojima je držala insekte. Njena kuća se nalazila u centru grada , u centru grada gde je bila buka , a noć donosila opasnost. U šumi nije bilo tako, u šumi noć nije donosila strah već utehu takvima poput nje. Sada nije videla ni svetla grada ni svetla kolibe. Samo je videla maglu i drveće, drveće koje se pružalo gotovo do neba. Svakim korakom se sve više gubila , dok nije videla nešto. Dok nije videla put obasjan svećama , poput onih koje je ona imala, samo su ove sveće imale nacrtano oko na sebi. Ušla je u nešto nalik tunelu, a sveće su bile pored puta , obasjavale su ga, obasjavale su uništenje ili spas. Pratila je sveće do crnih vrata , sa kvakom belom poput slonovače. Pokušala je da otvori vrata , ali nije uspela. Kucala je sve jače i jače . Strah je počeo da raste u njoj kada je sveća za svećom počela da se gasi. Kada su se sve sveće ugasile , vrata su se otvorila i pustila je unutra. Našla se na pragu života ili smrti ?
