Alber Kami: Stranac

PRVI DEO -II

Probudivši se, shvatio sam zašto je moj poslodavac bio nezadovoljan kad sam od njega tražio ona dv dana odsustva: danas je subota. Na to sam takoreći zaboravio, ali ustajući, ova mi misao pade na um. Gazda je, sasvim razumljivo,mislio da ću sa nedeljom imati četiri dana odsustva. I to mu nije bilo drago. Ali, s jedne strane, nije bila moja krivica što 
je majka sahranjena juče umesto danas, a s druge strane, subotu i nedelju bih imao u svakom slučaju. Po sebi se razume da me to ne sprečava da potpuno razumem svog poslodavca.

S mukom sam ustao, jer sam bio umoran od jučerašnjeg dana. Dok sam se brijao, pitao sam se šta da radim, i rešio sam da idem na kupanje. Uzeo sam tramvaj da bih otišao do kupališta u luci. Tamo sam skočio u 
uvalu. Bilo je mnogo mladih ljudi. U vodi zatekoh Mariju Kardonu, bivšu daktilografkinju u mojoj kancelariji, koju sam u ono vreme priželjkivao. Verujem da je i ona mene. Ali brzo je otišla i nismo imali vremena.

Pomogoh joj da se popne na bovu i pri tom pokretu dodirnuh joj ovlaš grudi. Bio sam još u vodi kad je ona već potrbuške ležala na bovi. Okrenu se prema meni. Kroz kosu koja joj je padala na oči ona mi se smešila. 

Popeo sam se pored nje na bovu. Bilo je lepo i kao u šali zabacio sam glavu i stavio je na njen trbuh. Ništa mi nije rekla, i tako sam ostao. Celo nebo bilo mi je pred očima. Bilo je plavo i pozlaćeno. Pod potiljkom sam osećao Marijin trbuh kako se lagano diže i spušta. Upola uspavani, ostali smo dugo na bovi.

Kad je sunce suviše pripeklo, skočila je u vodu i ja sam pošao za njom. Stigao sam je, obavio rukom oko pasa i tako smo zajedno plivali. I dalje se smejala. Dok smo se na keju sušili, ona mi reče: »Pocrnela  sam više nego ti.« Upitah je da li bi htela večeras da ide u bioskop. Opet se nasmejala i rekla da bi volela da gleda neki film sa Fernandelom. Kad smo se obukli, začudi se što me vidi sa crnom kravatom i upita me jesam li u žalosti. Rekoh joj da mi je majka umrla. Kako 
je htela da sazna kada, rekoh 
joj: »Juče.« Ona malo ustuknu, ali ne napravi nikakvu primedbu. Htedoh da joj kažem da to nije moja 
krivica, ali se uzdržah, jer se prisetih da sam to već rekao gazdi. To ništa nije značilo. Na svaki način, neko je uvek pomalo kriv.

Uveče, Marija je već sve zaboravila.  Film je tu i tamo bio smešan  i, uostalom, zaista glup. Noga joj je bila  pored moje. Milovao sam joj grudi. Zagrlio sam je pri kraju predstave, ali nevešto. Kad smo izišli, pošla je sa mnom u moj stan.

Kad sam se  probudio, Marija je već bila otišla. Još pre toga mi je rekla kako mora da ode do tetke. Setih se da je nedelja, i to me oneraspoloži: ne volim nedelju. Tada sam se okrenuo u krevetu da bih osetio na jastuku miris soli koji je ostavila Marijina kosa i spavao sam do deset sati. Potom sam pušio u postelji sve do podne. Mrzelo me da kao obično ručam kod Selesta, jer bi me tamo svašta zapitkivali, a ja  to ne volim. Skuvao sam jaja i iz istoga suda pojeo ih, bez hleba, jer mi ga je ponestalo, a nisam hteo da silazim i da ga kupujem.

Posle ručka malo sam se dosađivao i  švrljao po stanu. Prijatno je bilo u njemu dok je mama bila ovde. Sada je za mene bio suviše velik i trebalo je da trpezarijski sto prenesem u svoju sobu. Živim samo u ovoj prostoriji, između malo pocepanih slamnih stolica, ormana sa požutelim ogledalom, toaletnog stočića i kreveta od mesinga. Sve ostalo bilo je zapušteno. Kasnije, da bih nešto radio,  dohvatio sam neke stare novine i čitao. Isekao sam reklamu Kruse novih soli i zalepio je u staru svesku gde ostavljam stvari koje me interesuju u novinama. Oprao sam ruke i izišao na balkon.

Moja soba gleda na glavnu ulicu predgrađa. Bilo je lepo popodne. Međutim, pločnik je bio prljav, prolaznici retki i nekud im se žurilo. Najpre su se videle porodice koje su išle u šetnju, dva dečaka u marinskom odelu, u kratkim pantalonama, malo sputani u svojim krutim odelima i jedna devojčica sa velikom crvenom mašnom i crnim lakovanim cipelama.

Iza njih, majka, ogromna, u smeđoj  svilenoj haljini i otac, mali slabašan čovek, koga sam znao iz viđenja. Imao je slamni šešir s ravnim obodom, leptirmašnu i štap u ruci. Gledajući ga sa ženom, shvatio sam zašto u ovoj gradskoj četvrti govore da je otmen. Malo kasnije prođoše neki mladići iz predgrađa, zalizane kose i sa crvenim mašnama, utegnuti u kapute, s izvezenom maramicom u džepčiću, u cipelama četvrtastog vrha. Pošto su pošli tako rano i žurili prema tramvaju smejući se vrlo glasno, pomislih da idu u bioskope u centru. Iza njih, ulica je polako opustela. Predstave su, mislim, svuda počele. Na ulici su ostali samo sitni trgovci i mačke. Nebo je bilo vedro, ali bez sjaja, iznad fikusa koji su se pružali duž ulice. Na pločniku preko puta, prodavac duvana izneo je stolicu, stavio je ispred vrata, opkoračio je oslanjajući se obema rukama na naslon. Maločas krcati, tramvaji su sada bili skoro prazni. U maloj kafani »Kod Pjeroa«, pored prodavca duvana, konobar je čistio strugotinu  u praznoj sali.

Zaista se osećalo da je nedelja.

Okrenuo sam stolicu i postavio je isto onako kao i prodavac  duvana, jer sam smatrao da je tako ugodnije. Popušio sam dve cigarete, ušao u sobu da uzmem parče čokolade i vratio se da je pojedem na prozoru. Malo kasnije nebo se natmurilo i pomislio sam da će doći do letnje oluje. Međutim, postepeno se razvedrilo. Ali od prolaznog naoblačenja što je nagoveštavalo kišu, ulica postade mračnija. Dugo sam posmatrao nebo.

U pet sati tramvaji su pristizali s bukom. U njima su se sa stadiona u predgrađu vraćale gomile gledalaca, koje su visile po stepenicama i ogradama. Sledećim tramvajima vraćali su se igrači, koje sam poznao po njihovim malim koferima. Urlali su i pevali iz sveg glasa da njihov klub neće izgubiti. Neki su mi mahali. Jedan je čak doviknuo: »Udesili smo ih.« A ja sam dodao: »Tako je«, potvrdivši glavom. Potom počeše da pristižu automobili u velikom broju.

Dan je već malo odmakao. Iznad krovova nebo je postalo crvenkasto i sa sumrakom koji se spuštao, ulice su oživele. Šetači su se vraćali malo-pomalo. Poznavao sam među ostalima onog otmenog gospodina. Deca su plakala ili molila da ih nose. Odmah zatim, iz bioskopa u četvrti izlio se talas gledalaca. Među njima mladići su bili živahniji u pokretima nego obično i verujem da su gledali, neki avanturistički film. Oni koji su se vraćali iz bioskopa u gradu stizali su malo kasnije. Činilo mi se da su ozbiljniji. Još su se smejali, ali s vremena na vreme su izgledali zamišljeni i umorni. Zadržavali su se na ulici, šetajući po pločniku preko puta. Gologlave devojke iz ove gradske četvrti držale su se za ruke.  Mladići su se postrojili u redove da im prepreče put i dobacivali im šale n koje su se one smejale okrećući glavu. Mnoge koje sam znao davale su mi znakove.

Odjednom se upališe ulične svetiljke i od njihova sjaja pobledeše prve zvezde koje zasjaše u noći. Osetih kako mi se zamaraju oči od posmatranja pločnika s tolikim  mnoštvom ljudi i svetlosti. Vlažni pločnik blistao je na svetlosti sijalica, tramvaji su, u pravilnim razmacima,  bacali svoj odsjaj na nečiju sjajnu kosu, neki osmeh ili srebrnu narukvicu. Tramvaji su potom bivali  sve ređi, tamna noć se spuštala iznad  drveća i svetiljki, gradska četvrt postepeno se praznila, sve dok prva mačka lagano ne pređe ponovo  opustelu ulicu. Setih se da bi trebalo večerati. Vrat me je malo zaboleo, jer  sam dugo ostao naslonjen na stolicu. Sišao sam da kupim hleba i paštete, sve sam to pripremio i pojeo stojeći. Hteo sam da popušim cigaretu na prozoru, ali bilo je već sveže i bilo mi je malo hladno. Zatvorio sam prozore  i vraćajući se, videh u ogledalu deo stola na kome je špiritna lampa stajala pored parčeta hleba. Mislio sam da je prošla još jedna nedelja, da je majka sahranjena, da ću se opet prihvatiti posla i da se, sve u svemu, ništa nije izmenilo.