Alber Kami: Stranac

DRUGI DEO - II

Ima stvari o kojima nikada nisam voleo da govorim. Kad sam dopao zatvora, shvatio sam već posle nekoliko dana da neću voleti da govorim o ovom delu svoga života.

Kasnije nisam pridavao važnosti ovom osećanju neprijatnosti. Prvih dana, u stvari, nisam ni bio u zatvoru: nekako neodređeno iščekivao sam da se nešto novo dogodi. Sve je počelo tek od Marijine prve i jedine posete. Onog dana kad sam primio njeno pismo (rekla mi je da joj zabranjuju da me posećuje jer mi nije žena), od tog dana osetio sam da mi je ćelija dom i da se tu moj život zaustavio.
Na dan mog hapšenja zatvorili su me najpre u jednu sobu u kojoj je već bilo nekoliko zatvorenika, većinom Arapa. Smejali su se videvši me. Zatim su me
upitali šta sam učinio. Rekoh im da sam ubio jednog Arapina, i oni su zaćutali. Malo kasnije spustila se noć. Objasnili su mi kako da namestim asuru na kojoj je trebalo da spavam. Kad se uvije jedan kraj, može se napraviti valjkast jastuk. Cele noći stenice su mi milele po licu. Posle nekoliko dana izdvojili su me u samicu, gde sam spavao na drvenom ležaju. Imao sam jednu »kiblu«, i gvozdeni umivaonik. Zatvor se nalazio sasvim visoko iznad grada i kroz mali prozor mogao sam da vidim more; Jednog dana kad sam se uhvatio za rešetke na prozoru, ispruživši lice prema svetlosti, uđe čuvar i reče mi da imam posetu.
Pomislih da je Marija. I zaista je bila ona.

Da bih došao do sobe za prijem poseta, pošao sam jednim dugim hodnikom, zatim stepenicama i najzad još jednim hodnikom. Uđoh u jednu vrlo veliku dvoranu osvetljenu širokim prozorom. Dvorana je bila podeljena u tri dela dvema rešetkama, koje su je po dužini presecale. Između dveju rešetaka nalazio se prostor od osam do deset metara, koji je delio posetioce od zatvorenika. Preko
puta mene spazili Mariju u njenoj prugastoj haljini i preplanula lica. S moje strane bilo je desetak zatvorenika, većina Arapa. Marija je bila okružena Mavarkama i nalazila se izmeñu dve posetiteljke: male starice, stisnutih usana, odevene u crno, i krupne, gologlave žene, koja je govorila vrlo glasno i mlatarala rukama. Zbog rastojanja između rešetaka, posetioci i zatvorenici bili
su prinuđeni da gotovo viču. Čim sam ušao, od graje koja je odjekivala između visokih, golih zidova dvorane, od oštre svetlosti koja se s neba spuštala na stakla i odbijala u dvorani, zavrte mi se u glavi. Moja ćelija bila je mnogo tiša i mračnija. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se prilagodim. Najzad mi je ipak pošlo za rukom da svako lice razaznam jasno i odvojeno na dnevnoj svetlosti.

Primetih da jedan čuvar sedi na kraju hodnika izmeñu dve rešetke. Većina
arapskih zatvorenika, kao i njihove porodice, čučali su jedni preko puta drugih. Oni nisu vikali. Uprkos graji, uspevali su da se međusobno sporazumevaju iako su sasvim tiho govorili. Njihovo potmulo mrmljanje, koje je dolazilo odozdo, stalno je pratilo razgovore koji su se ukrštali iznad njihovih glava. Sve sam to
brzo zapazio idući prema Mariji. Priljubljena uz rešetku, smešila se na silu. Učinila mi se vrlo lepa, ali nisam smeo da joj to kažem.

»Dakle?« reče mi vrlo glasno. »Tu sam, dakle.«

»Kako si, imaš li sve što želiš?«

»Da, sve«.

Ućutasmo, i Marija se stalno smešila. Ona krupna žena dovikivala je nešto
mome susedu, po svoj prilici svome mužu, plavom, krupnom čoveku, otvorena pogleda. Izgleda da su nastavljali već započeti razgovor.

»Žana nije htela da ga uzme« vikala je iz sveg glasa. »Da, da«, odgovarao je
čovek. »Rekla sam joj da ćeš ga ponovo uzeti, čim izađeš, ali ona ga nije htela uzeti.«

Marija, sa svoje strane, doviknu da me Remon pozdravlja i ja rekoh: »Hvala.«

Ali moj glas priguši glas suseda, koji je pitao: kako mu je. Njegova žena se
nasmeja i reče da se nikad nije bolje osećao. Moj sused s leve strane, omalen mladić, nežnih ruku, ništa nije govorio. Primetio sam da stoji prema starici i da se oboje netremice gledaju. Nije bilo vremena da ih duže posmatram, jer mi Marija doviknu da nikada ne treba gubiti nadu. Rekoh: »Da.« Pogledah je, i u isto vreme poželeh da joj stegnem ramena ispod haljine. Poželeh onu finu put i ne bi mi jasno čemu bih se nadao sem njoj. Bilo je to sigurno ono što je i sama
Marija htela reći, jer se neprestano smešila. Video sam samo blesak njenih zuba i male bore oko očiju. Ona mi još jednom doviknu: »Izaći ćeš i venčaćemo se!« Odgovorih: »Misliš«, ali samo da nešto kažem. Ona tada na brzinu i isto tako glasno dobaci da ću biti oslobođen i da ćemo ponovo ići na kupanje. Ona druga žena, međutim, takođe se drala i govorila da je ostavila kotaricu u prijavnici.
Nabrajala je sve što je u nju strpala. Sve je to trebalo proveriti, jer je sve to bilo vrlo skupo. Moj drugi sused i njegova majka stalno su se gledali. Tihi žagor Arapa nastavljao se ispod nas. Izgledalo je da svetlost spolja sve više nadire kroz prozore.