Alber Kami: Stranac

PRVI DEO - III

Danas sam mnogo radio u kancelariji. Šef je bio vrlo ljubazan. Upitao me je da li sam se mnogo umorio i želeo je da zna koliko je majci bilo godina. Rekao sam »oko šezdeset« da ne bih pogrešio, i ne znam zašto mi se učinilo kao da mu je laknulo i da smatra da je ta stvar okončana.

Moj sto bio je zatrpan gomilom tovarnih listova i trebalo ih je sve pregledati. Pre no što sam izišao iz kancelarije da odem na ručak, oprao sam ruke. U podne mnogo volim ovaj trenutak. Uveče manje uživam u tome, jer je ručnik koji se upotrebljava sasvim mokar: preko dana svi su se njime služili. Na ovo sam jednog dana skrenuo pažnju šefu. Odgovorio mi je da i on smatra da je tako nešto za žaljenje, ali da to predstavlja beznačajnu sitnicu. Izišao sam s posla nešto kasnije, u pola jedan, s Emanuelom koji radi u ekspediciji. Kancelarija gleda na more, i izgubili smo nešto vremena posmatrajući teretne brodove u luci
usijanoj od sunca. Tog časa dolazio je i jedan kamion uz tresak lanaca i veliki prasak. Emanuel me upita: »Da skočimo u njega« i ja počeh da trčim. Utonuo sam u buku i prašinu. Ništa više nisam video i samo sam osećao neobuzdan zanos trke usred dizalica i mašina, jarbola koji su poigravali na horizontu i trupova brodova duž kojih smo jurili. Prvi sam se uhvatio za ogradu i uskočio. Zatim sam pomogao Emanuelu da sedne. Bili smo zaduvani, kamion je skakao
po neravnoj kaldrmi keja, usred prašine i sunca. Emanuel se toliko smejao da se zagrcnuo.

Preznojeni stigosmo do Selesta. On je uvek tamo, sa svojim velikim trbuhom, keceljom i svojim belim brkovima. Upita me: »Kako si?« Odgovorih mu da nekako ide i da sam gladan. Jeo sam vrlo brzo i popio kafu. Posle sam otišao kući i malo odspavao, jer sam popio suviše vina pa, probudivši se, zaželeh da jednu zapalim. Bilo je kasno i potrčah da uhvatim tramvaj. Radio sam celo
popodne. U kancelariji je bilo vrlo toplo i kad sam uveče izišao, bio sam srećan što se vraćam koračajući polako duž keja. Ipak sam se vratio pravo kući, jer sam hteo da spremim kuvani krompir.

Penjući se mračnim stepenicama, sudario sam se sa starim Salamanom, susedom iz hodnika. Bio je sa svojim psom. Već deset godina viđaju ih zajedno.

Prepeličar je imao neku kožnu bolest, mislim neko zapaljenje, od koga mu je opala sva dlaka i dobio pege i smeñe kraste. Živeći tako s njim, obojica sami u jednoj sobici, stari Salamano bio mu je najzad potpuno sličan. I on je imao crvenkaste kraste na licu i žućkaste i proređene dlake. A i sam pas bio je povijen kao i njegov gospodar, imao isturenu njušku i izdužen vrat. Izgledalo je kao da su iste rase, mada su jedan drugog mrzeli. Dva puta dnevno, u jedanaest i u šest sati, stari je vodio psa u šetnju. Već osam godina idu uvek istim putem. Svako može da ih vidi duž Lionske ulice kako pas vuče čoveka sve dok se stari Salamano ne spotakne. Tada on psa izmlati i izgrdi. Prestravljen pas počinje da se vuče po zemlji i pušta da ga stari vuče. U tom trenutku je red na starog da ga vuče. Kad pas na to zaboravi, ponovo povuče gospodara, i ovaj ga opet tuče i grdi. Tada se obojica zaustave na pločniku, gledaju se, pas sa strahom, čovek sa mržnjom. I tako je to svakog dana. Kad pas hoće da mokri, stari ga ne pušta i povuče ga, a prepeličar ostavlja iza sebe trag sitnih kapljica. Ako to učini u sobi, sleduju mu batine. Tako to traje već osam godina. Selest uvek kaže da je to »nesreća«, ali u stvari o tome niko ništa ne zna. Kad ga sretoh na stepenicama, Salamano je upravo grdio psa. Govorio mu je »prljavko«, »mrcino«, a pas je cvilio. Rekoh mu: »Dobro veče«, ali stari je i dalje grdio. Na to ga upitah šta mu
je pas učinio. Ne dade mi odgovora. Samo je grdio: »prljavko«, »mrcino«. Bi mi jasno tek kad se sagnuo da mu nešto popravi na ogrlici. Progovorih glasnije. Zatim mi, ne osvrćući se, odgovori nekom vrstom prigušenog besa: »Uvek je tu.« Potom ode vukući životinju koja je, ukrutivši sve četiri noge, pustila da je on vuče, ali je pri tom cvilela.

Upravo u tom trenutku uđe moj drugi sused iz hodnika. U ovom kraju grada govorilo se da živi od žena. Kad bi ga neko upitao šta je po zanimanju,
odgovarao bi da je »magacioner«. Niko ga nije voleo. Ali sa mnom često porazgovara i katkada provede po neki časak kod mene, jer ga ja slušam. Smatram da je ono što kaže zanimljivo. Nemam, uostalom, nikakvog razloga da s njim ne razgovaram. Zove se Remon Sentes. Omalen je, širokih pleća i bokserskog nosa. Uvek je besprekorno odeven. Govoreći o Salamanu, on mi reče: »Zar to nije nesreća?« Upita me ujedno da li mi se to gadi, ali mu
odgovorih: ne.