Alber Kami: Stranac

PRVI DEO - IV

Cele sedmice sam marljivo radio. Remon svrati i reče mi da je poslao pismo. Otišao sam dvaput u bioskop s Emanuelom, koji ponekad ne razume šta se dešava na platnu. Tada treba da mu objašnjavam. Juče je bila subota i Marija je došla kako smo se dogovorili. Mnogo sam je želeo, jer je imala lepu haljinu sa crvenim i belim prugama i kožne sandale. Nazirale su se njene čvrste grudi, a od sunca preplanulo lice podsećalo je na cvet. Seli smo u autobus i otišli nekoliko
kilometara od Alžira, na jednu plažu pritešnjenu stenama, i sa kopna obraslu trskom. Popodne u četiri sata sunce nije više jako peklo, ali je voda bila mlaka, sa malim, dugim i sporim talasima. Marija me nauči jednoj igri. Trebalo je, plivajući, prskati s vrha talasa svu penu, skupiti je u ustima, zatim leći na leđa i izbacivati je prema nebu. Tako je nastajala neka penušava čipka koja je nestajala u vazduhu ili mi kao mlaka kiša padala na lice. Ali ubrzo zatim usta su me pekla od gorčine soli. Marija mi se tada približi i privi se u vodi uz mene. Stavi svoja usta na moja. Njen jezik osveži moje usne i neko vreme smo se ljuljuškali na talasima. Kad smo se obukli na plaži, Marija me pogleda svojim sjajnim očima. Zagrlio sam je. Od tog trenutka nismo više razgovarali. Privio sam je k sebi i
požurili smo da uhvatimo autobus, da se vratimo, da odemo u moju sobu i da se bacimo na krevet. Ostavio sam otvoren prozor i prijatno smo se osećali što letnja noć klizi preko naših pocrnelih tela.

Tog jutra Marija ostade kod mene i ja joj rekoh da ćemo zajedno ručati. Siđoh da kupim mesa. Vraćajući se, u Remonovoj sobi čuh neki ženski glas. Malo kasnije stari Salamano grdio je svog psa, čuli smo škripu ñona i tapkanje šapa na drvenim stepenicama, i »prljavko«, »mrcino!« a zatim izañoše na ulicu. Pričao sam Mariji o životu ovog starca i ona se smejala. Obukla je moju pidžamu, ali je podvila rukave. Dok se smejala, ponovo sam je poželeo. Nešto kasnije ona me upita da li je volim. Odgovorih joj da to ništa ne znači, ali mi se čini da ne. Ona se ražalosti. Spremajući ručak, bez ikakvog povoda toliko se smejala da sam je poljubio. Tog trenutka izbi bučna prepirka kod Remona.

Čuo se najpre oštar ženski glas, potom Remon kako govori: »Izvrgla si me
ruglu, izvrgla si me ruglu. Naučiću ja tebe koga ti izvrgavaš ruglu.« Nekoliko tupih udaraca i žena je tako strašno jaukala da se na stepeništu odmah skupilo mnogo sveta. Marija i ja takođe iziđosmo. Zena je i dalje vikala, a Remon ju je i dalje tukao. Marija mi reče da je to strašno, ali joj ništa ne odgovorih. Zamoli me da potražim policajca, ali joj odgovorih da ne volim policajce. Jedan je ipak
stigao zajedno s nekim limarom, stanarom na drugom spratu. Zakuca na vrata, ali se ništa više nije čulo. Zakucao je jače, a malo zatim žena je zaplakala, i Remon je otvorio. Držao je cigaretu u ustima i izgledao licemerno. Devojka jurnu ka vratima i reče policajcu da ju je Remon tukao. »Tvoje ime?« — upita policajac. Remon mu kaza. »Izvadi cigaretu iz usta kad sa mnom razgovaraš« —
reče policajac. Remon je oklevao, pogledao me i dobro povukao još jedan dim. U tom trenutku policajac mu opali šamar svom snagom. Cigareta pade nekoliko metara dalje. Remon se promeni u licu, ali ništa ne reče, a zatim upita poniznim glasom može li da podigne pikavac. Policajac reče da može, i dodade: »Drugi
put da upamtiš da s policijom nema šale.« Za to vreme devojka je plakala i ponavljala: »Tukao me je. On je podvodač.« »Gospodine policajče«, upita Remon, »da li je po zakonu da se čoveku kaže da je podvodač?« Ali mu policajac naredi da »zaveže«. Tada se Remon okrenu prema devojci i reče:
»Čekaj, mala, naći ćemo se.« Policajac mu reče da umukne, da devojka treba da ide, a on da ostane u sobi i da sačeka dok ga pozovu u komesarijat. Dodade da bi trebalo da se stidi što je tako pijan da se sav trese.

Remon mu na ovo dobaci: »Pijan nisam, gospodine policajče. Tresem se, jer sam pred vama, to je neizbežno.« Zatim zatvori vrata i svet se raziđe. Marija i ja završili smo sa pripremanjem ručka. Ona nije bila gladna, i ja sam gotovo sve pojeo. Otišla je u jedan sat, ja sam malo spavao.

Oko tri sata neko zakuca na vrata i Remon uđe. Ostao sam ležeći u krevetu. Seo je na kraj kreveta. Za trenutak je bio bez reči, a ja ga upitah kako se cela stvar odigrala. Ispriča mi da je učinio što je hteo, ali da ga je ona ošamarila, i on ju je tada istukao. Ostalo sam video. Rekoh da mi se čini da je sada kažnjena i da treba da bude zadovoljan. To je bilo i njegovo mišljenje, i on primeti da se policajac uzalud upinjao, on joj neće skinuti batine koje je dobila. Dodao je da
dobro poznaje policajce i da zna kako s njima treba postupati. Zatim me upita jesam li očekivao da će policajcu uzvratiti šamar. Odgovorih mu da ništa nisam očekivao i da, uostalom, ne volim policajce. Remon je izgledao vrlo zadovoljan.
Upitao me želim li s njim da izañem. Ustao sam i počeo da se češljam. Rekao mi je da bi trebalo da mu budem svedok. To mi je bilo svejedno, ali nisam znao šta treba da kažem. Po njegovom mišljenju, bilo je dovoljno da izjavim da ga je devojka izvrgavala ruglu. Pristao sam da mu budem svedok.

Izišli smo, i Remon mi ponudi konjak. Zatim je hteo da odigramo partiju
bilijara, i ja sam je s pravom izgubio. Hteo je zatim da idemo u javnu kuću, ali ja sam rekao da neću, jer to ne volim. Tada smo se polako vratili kući i on mi reče koliko je zadovoljan što mu je pošlo za rukom da kazni svoju ljubavnicu. Bio je vrlo ljubazan prema meni i mislio sam da je to vrlo prijatan trenutak.

Izdaleka sam na pragu kapije spazio starog Salamana, koji je izgledao uzbuđen. Kad se približismo, video sam da je bez svog psa. Zurio je na sve strane, osvrtao se oko sebe, pokušavao da prozre tamu hodnika, mrmljao reči bez veze i nastavljao da svojim malim, crvenim očima ispitivački posmatra ulicu. Kad ga
Remon upita šta mu je, on ne odgovori odmah. Jedva sam čuo kako mrmlja: »Prljavko, mrcino« — ne prestajući da se uzbuñuje. Upitah ga gde mu je pas. Brzo mi odgovori da je nestao. Zatim odjednom poče brzo da govori: »Poveo sam ga kao i obično na Manevarsko polje. Bilo je mnogo sveta oko sajamskih baraka. Zastao sam da pogledam »Kralja u bekstvu«. I kad sam hteo da pođem, nije ga više bilo. Zaista, već poodavno hteo sam da mu kupim manju ogrlicu, ali nikad ne bi poverovao da bi ta mrcina mogla na taj način da ode.«

Remon mu potom objasni da je pas mogao da zaluta i da će se vratiti. Naveo mu je nekoliko primera kako su psi prelazili i desetine kilometara da bi se vratili svojim gospodarima. Uprkos tome, stari je izgledao još više uzbuđen. »Ali uzeće mi ga, razumejte! Kad bi ga još neko prihvatio. Ali to je nemoguće, svima se gade njegove kraste. Uhvatiće ga policajci, sigurno.« Na to mu rekoh da treba da ode u kafileriju i da će mu ga vratiti ako plati taksu. Upita me da li je taksa
velika. To nisam znao. On se razbesni: »Dati novac za tu mrcinu. O, neka
crkne!« I poče da ga psuje. Remon se nasmeja i uđe u kuću. Pođoh za njim i rastadosmo se na odmorištu sprata. Malo kasnije čuo sam starčeve korake i on zakuca na vrata. Kad otvorih, on časak zasta na pragu i reče: »Oprostite, oprostite!« Pozvah ga da uñe, ali nije hteo. Gledao je u vrh svojih cipela, dok su mu krastave ruke podrhtavale. Ne gledajući rne, on upita: »Neće mi ga uzeti, recite, gospodine Merso. Vratiće mi ga. Šta bi inače bilo od mene.« Rekoh mu da u kafileriji drže pse tri dana na raspolaganju vlasnicima, a posle toga čine s njima šta im je volja. Zanemeo je. Onda mi reče: »Laku noć.« Zatvorio je vrata, čuo sam kako šeta amo-tamo. Njegov krevet zaškripe. Međutim, po neobično tihom zvuku koji je dopirao kroz pregradni zid, razabrao sam da plače. Ne znam zašto pomislih na majku. Trebalo je sutra rano ustati. Nisam bio gladan, legoh bez večere.