Potpun preokret

Možeš da ostaneš

"Došla je policija." Njegov glas je miran iako mi se čini da je na kraju malo podrhtao.
"Jesi li dobro?" Pitam i približim mu se za tri koraka.
" Kao da je tebe briga." Kaže on hladno.
•
Odem po svoju jaknu i vratim se do kuhinje gdje on još uvijek marljivo briše .
"Gdje je stanica za bus?" Pitam brzo .
" Dav sata je ujutru i ako možeš da zaključiš bus ne vozi tako kasno ." Kad to izgovori mene počne hvatati panika.
"Ćao." Kažem tiho, poraženo i krenem do vrata.Uhvati me za zglob i pribije uža zid sam bijesan. "Kuda si mislila da odeš?" Pita hirovito i grubo.
"Tu niz ulicu ima motel pa sam mi.." prekida me u pola rečenice " Zašto da ideš u motel! Možeš da ostaneš!"
Ja predugo razmišljam i njegove oči postaju opet tople iako ima kačket i crnu trenerku, iako je obučen kao klošar opet taj njegov mir u očima utješi.
"Plakala si." Kaže tiho. Ja sam odmahnem glavom ali tako nesigurno i brzo.
"Mene ne možeš da slažeš." Kaže i ja primjetim kako mu se kraj usana trza prema gore.
" Možda" napokon priznam promuklo.
"Zašto? Da li se nešto desilo? Da li te neko dirao ?" "Neeeeeee" otrgnem se i krenem prema vratima.
"Hej ti ostaješ." Kaže mi i ja klimnem jer sam previše umorna.
•
Poslije dva sata spremanja stana sa njim on nam namjesti krevet i ja se skupim na svojoj strani kreveta i pokušavam da razmišljam o nečemu drugom a ne samo o njegovim smeđim očima.
Njegove riječi me trgnu iz maštarenja
"Zašto ne spavaš?"
"Ne znam." Okrenem se prema njemu.
"Mogu da te pitam nešto?" pita me sa zlim osmijehom na licu .
" Da li imam izbora? " podignem obrve i on odmahne glavom jasno mi dajući znak da nemam.
"Onda pitaj?"kažem gledajući ga radoznalo u oči.
"Zašto si plakala?"
"Ne volim žurke." Kažem što je nekim dijelom istina.
" Lažeš." Vidim mu povrijeđenost u očima dok gasi lampu sa noćnog stolčića. "Laku noć".
"Mhmmm" kažem i silom zatvorim oči....